Pozorište

Tiho teče Misisipi – Iste noći isti dani vrte se u krug

Prošle nedelje oduvao nas je snažan nalet energije pod nazivom „Tiho teče Misisipi“, a njega je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta pokrenuo spoj mladosti, iskustva, odlične priče i režije. Kada kažem mladost to su svi divni mladi glumci koji nose predstavu – Milan Zarić, Jana Milosavljević, Miloš Petrović Trojpec, Mladen Sovilj, Aleksandar Jovanović, Dunja Stojanović, Nikola Malbaša, Vladan Milić.

Kad kažem iskustvo to su dve dive, Branka Katić i Vesna Čipčić čija harizma i snaga obasjavaju scenu. Odličnu priču garantovao je Vladimir Tabašević i njegov roman „Tiho teče Misisipi“, nagrađen regionalnom nagradom „Mirko Kovač“, čiju dramsku adaptaciju potpisuje sam pisac sa izvrsnim rediteljem Ivicom Buljanom.

Foto: Dragana Udovičić

Možda je upravo to što je proces adaptacije podrazumevao učešće cele ekipe uticalo na kvalitet predstave. Pisac je prisustvovao probama gde je upoznao glumce, komunicirao sa njima o romanu, i kroz zajedničko iskustvo uspeo da likove iz romana predstavi u novim situacijama. Produbljenim, poznatim likovima, dečaku Deniju, njegovoj majci Dini, ocu Romanu, očuhu Ludiću i drugima, na sceni su se pridružili i novi karakteri koji su dodatno obojili priču o propasti jednog društva, zemlje Jugoslavije, i posledicama njenog najpre tihog, a zatim burnog raspada.

„Roman jeste o raspadu jedne zemlje i o krahu jedne epohe, o krahu porodice, ali smo mi nastojali da to predstavimo na krajnje diskretan način. Pokušali smo da mislimo o nečemu što je zajednička prošlost sa novom optikom, sa novim nastojanjima i željama. Deluje da smo svi sa tom temom završili i da je svima jasno šta se desilo u epohi koja je minula, ali mislim da nam nije jasno. To je glavno pitanje koje želimo da otvorimo, ali ne „opštemestaški“ – rat, zločin, stradanje, katastrofa. Želeli smo da nađemo rubno, izmešteno, marginalno stanovište gde se takva prošlost dešava na način da se svakog od nas ponaosob tiče“, kaže Vladimir Tabašević.

U predstavi pratimo život Denija, koji je odrastao tokom osamdesetih godina. Upoznajemo ga u njegovim dvadesetim, ali kako tok priče koji nije linearan, već je zamišljen kao slagalica prizora, pored Denijeve sadašnjosti predstava nam otkiva i prošlost, situacije koje nisu njegova sećanja, kojima on nije mogao da prisustvuje, ali su presudno uticale na njegov život.

Vidimo susret i upoznavanje njegovih roditelja, smrt njegovog oca, koji strada u padu sa konja kao kaskader u filmu o boju na Kosovu, život njegove majke pre i posle očeve smrti. Prikazano nam je sve ono što određuje Denija pored rata, što ga zapravo u životu tišti. Lik Denija tumači fenomenalni mladi glumac Milan Zarić.

„Ova priča nije politički orijentisana, već je to prikaz jednog života. Posebno mi se sviđa što su prikazana osećanja tog dečaka, više nego neke spoljašnje političke situacije, koje su nam prva asocijacija na Jugoslaviju. Nema nikakve jugonostalgije.

Sviđa mi se što Deni nije smešten u neki konkretan profil, već smo to svi mi. Svi mi smo zapravo Deni. Postao je čistač bazena kao i njegov otac, to je neko nasleđe od njega kao i ljubav prema moru pre svega. Ali nema profila, ne možemo ga nigde smestiti već iz njegovih osobina uzimamo ono što smo mi sami“, kaže Milan Zarić.

Foto: Dragana Udovičić

Da postoji snažna kolektivna energija u ovoj predstavi potvrđuje nam glumac Aleksandar Jovanović koji u paru sa koleginicom Dunjom Stojanović tumači nekoliko likova.

„To je zapravo najlepši momenat što se sve vreme moramo oslanjati jedni na druge. S jedne to može da bude usud, ako te partner ne sluša, ali ovde je to odlično jer je napravljena takva ekipa da stvarno jedni druge pokrivamo. Zato mislim da je ovo kolekivan čin i da nema glavnih likova. Svako je važan motorčić bez kojeg priča ne bi imala tu celinu kakvu ima“, kaže Aleksandar Jovanović.

KO PRIPOVEDA O DENIJEVOM ŽIVOTU

Zanimljivo je da se u predstavi prepliću tri toka priče. O Denijevom životu pripoveda sam pisac Vladimir Tabašević, dramatuškinja koja je jedan od likova u njegovom romanu i drugi pisac koji se pojavljuje u predstavi, koji uhodi dramaturškinju i pokušava da joj preotme naratorsku palicu.

U ulozi dramaturškinje je divna glumica Branka Katić, koja se nakon dve decenije života u inostranstvu vratila na našu scenu i zvanično postala član Beogradskog dramskog pozorišta. O njenom liku govori reditelj Ivica Buljan.

„Ona ovde preuzima neku ulogu inspektora u krajnjoj liniji i prati Denijev put. Ona u isto vreme umišlja da stvara taj lik i susreće se sa stvarnim Tabaševićem gde nastaje konflikt oko autorstva, a na koncu se u celu priču upliće jedan pisac koji je fasciniran njome. Dakle postoji jedna konfuzija ko je ko. Dramaturškinja je u isto vreme u jednom ljubavno-erotskom odnosu sa Denijem koji je malo više potenciran u odnosu na roman. Hteli smo da naglasimo i tu socijalnu razliku, jer ona dolazi iz jednog bogatijeg, intelektualno superiornijeg sveta, a Deni je neko o čijem obrazovanju možemo samo slutiti“, kaže Ivica Buljan.

Foto: Dragana Udovičić

Konfuziju stvara i to što se dramatuškinja u predstavi zove Vesna Čipčić, kao i čuvena glumica koja igra Denijevu baku. To je samo jedan od komičnih detalja u ovoj na momente potresnoj, na momente smešnoj. Ali tako se i živelo, tako se donekle živi i danas, red smeha, red suza, red zbunjenosti, red straha.

Scenografiju potpisuje Aleksandar Denić i ona je odlično osmišljena, s obzirom da treba u isto vreme da funkcioniše kao plaža, kafana, filmski set, policijska stanica i još mnogo toga. Ta nagomilanost predmeta, svega i svačega, koja je i danas boljka mnogih porodičnih kuća i stanova, upravo oslikava osiromašenost društva i strah za egzistenciju. Svi i danas imamo nekoga u porodici ko sve čuva, slaže nepotrebno, gomila, jer kako kažu „možda zatreba“, a možda će i doći još crnji dani.

Veoma važan deo predstave je i muzika. Kompozitor Mitja Vrhovnik Smrekar uradio je tri pesme po stihovima Vladimira Tabaševića, a deo predstave su i neke poznate numere.

„S obzirom da predstava paralelno prati jednu emotivnu liniju bivše zemlje odabrali smo tri numere koji su na neki način evergrin i simboli vremena. To su pesma „More“ Meri Cetinić, tu je grupa Pepel in kri, koja je ostala upamćena kao evrovizijski predstavnik Jugoslavije sa pesmom „Dan ljubezni“, ali mi u predstavi obrađujemo njihovu pesmu „Misisipi“. I na kraju jedan evergrin Tereze Kesovije „Sve se vraća sve se plaća“, s kojom se završava predstava. To je komenatar na sve ono što se dogodilo i u romanu i u predstavi, a na neki način i na ovim prostorima“, zaključuje reditelj Ivica Buljan.

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Pozorište