Intervju

Tara Manić: Mislim da smo svi blizu toga da naše ja prestane da bude ja

Čitav je niz motiva udvajanja kroz istoriju filma, pozorišta, književnosti i drugih umetnosti. Od „Dvojnika“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog pa sve do novijih dela, poput filmova „Neprijatelj“ (Enemy) iz 2013. i horora „Mi“ (Us) iz 2019. godine, suočavanje sa samim sobom bilo je česta tema, o kojoj promišlja i nova predstava na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Predstava „Dan kad ja nije više bilo ja“ u režiji Tare Manić po tekstu savremenog nemačkog reditelja i dramskog pisca Rolanda Šimelpfeniga, premijerno je izvedena 3. aprila. Uloge tumače Nataša Marković, Ivana Nikolić, Ivan Tomić, Daniel Sič, Ivan Zarić, Slađana Vlajović. Sa mladom rediteljkom Tarom Manić razgovarali smo o predstavi i njenom pristupu toj zanimljivoj temi.

Foto: Dragana Udovičić

Zbog čega ste se odlučili za ovaj komad?

Svakodnevno čitam različite komade, uvek imam neku vrstu najužeg izbora, nečeg o čemu u tom trenutku mislim i smatram važnim za aktuelnu situaciju. Kada sam počela pregovore sa Beogradskim dramskim pozorištem ovaj komad se otvorio kao tačno pitanje koje bi bilo dobro postaviti, otvoriti i razmišljati o njemu danas. Imala sam priliku da pogledam praizvedbu ovog teksta u Nemačkoj, u Berlinu, i tekst mi se mnogo dopao. Našli smo način da tekst bude izuzetno pitak i na srpskom jeziku, zahvaljujući prevodu Bojane Denić.

Koje teme su u središtu Vaše pažnje?

Osnovno pitanje koje komad otvara jeste promišljanje svakodnevnice, njene trivijalnosti, repetitivnosti, uzaludnosti. U okviru jedne četvoročlane nuklearne porodice koju čine mama, tata, sin i ćerka, ukazuju se duplikati roditelja. U tom suočavanju sa dvojnicima, sa njima samima, otvorio se čitav niz pitanja koja nekako u najboljem smislu sugerišu osnovno pitanje koje je mene zanimalo, a to je pitanje identiteta.

Foto: Maja Milić

Da li su dvojnici bolji ili lošiji od originala?

U osnovnom ključu jesu bolja verzija nas samih, ali naravno da je porodica jedan složen živi organizam i to nikada nisu crno-bele stvari koje se jednostavno isključuju. Najbolje je naravno kada se postigne balans između jednog i drugog. Mislim da o tome govori naša predstava.

U ovoj priči važi stara izreka „pazi šta želiš možda ti se i ostvari“… Zbog čega su likovi poželeli promenu?

U konkretnoj predstavi to pitanje se otvara unutar bračnog para. Muž razmišlja o svojoj idealnoj ženi, žena razmišlja o svom idealnom suprugu. Naravno da je to pitanje zasićenja, rutiniranosti koja se prirodno desi u braku. Da bi se ovo prevazišlo i da ne bi došlo do prekida, nekad je dovoljno vratiti se na početak, promisliti o samom korenu te porodice.

Da li primećujete određeno interesovanje koje se provlači kroz Vaše dosadašnje režije?

Do sada sam se najviše bavila ženskim pitanjem, pitanjem žene prema društvu, društva prema ženi i uopšte pozicije žene u društvu. To je možda nešto što se najčešće provlačilo u mom dosadašnjem radu. U estetskom smislu, u smislu rediteljskog stila, to je svakako preciznost i svedenost u izrazu i čini mi se jedan interesantan ukus kada je reč o literarnim predlošcima.

Foto: Dragana Udovičić

Zbog čega publika treba da pogleda predstavu „Dan kad ja nije više bilo ja“?

Mislim da je publika navikla da pozorište preispituje važna ontološka pitanja, velike etičke teme. Ovaj komad barata svakodnevnicom, nečim što nam je svima poznato i mislim da je interesantno promisliti jedan sopstveni dan u kom se ne desi ništa epohalno, sve se vrati na sopstveni početak. Mislim da smo svi blizu toga da naše ja prestane da bude ja i da nas razne situacije dovode do limita našeg ja. Ako ništa drugo, ovaj naslov je dobar poziv za našu publiku da zajedno razmislimo šta se desi u danu kada ja nije više bilo ja.

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Intervju