Intervju

Stray Dogg – Prva decenija kraljeva melanholičnog vajba

Čitavu deceniju ranije, tačnije 2011. godine, nekoliko mladih ljudi pronašli su se u istom zvuku koji tada još uvek nije bio prisutan na našim prostorima a specifična je mešavina indi roka, folka, alternativnog roka i čega sve ne. Pravi spoj svih delića još neobičnijeg žanra amerikane. Tako je nastao bend Stray Dogg koji ove godine proslavlja prvih deset godina postojanja. Rođendanski koncert zakazan je za 9. oktobar u Domu omladine Beograda u 20h!

Mnogo toga prošli su sadašnji članovi benda Dušan Strajnić, Marko Ignjatović, Ana Janković, Vladimir Milićević i Andrej Mladenović za ovih deset godina. Iza njih su četiri albuma (Almost, Fire’s Never Wrong, Come Along Wind, Look at the Moon), brojni nastupi na velikim, većim i najvećim festivalima širom regiona i Evrope, saradnje sa priznatim svetskim muzičkim imenima, jedinstvena estetika izgrađena spotovima koji su umetnička dela za sebe.

Bilo je izuzetno zanimljivo sa frontmenom benda Dušanom Strajnićem Dukatom odmotati klupko do samog početka, do prvih koraka benda kojeg je oformio kada je imao 25 godina. Razgovarali smo o tome šta znači uspeti u svetu muzike, o melanholičnom vajbu po kojem je njihova muzika prepoznatljiva, o inspiraciji i prostoru u kojem stvara i naravno o koncertu koji svi željno očekujemo!

Deset godina meni zvuči impozantno, kako tebi zvuči deset godina Stray Dogg-a?

Zvuči mi super, zvuči mi baš veliko naročito što se sećam tih početaka, pre deset godina. Tada sam mislio kako vreme tako sporo ide. Prošle su svega tri, četiri godine a mi smo toliko toga uradili na samom početku. Uvek mi je delovalo da sviramo duže nego što zaista sviramo. Razmišljao sam ranije da li ću i za deset godina svirati sa svojim bendom, i ladno je stigao taj trenutak koji je malo i alarm o starenju. Definitivno više nismo mlad bend, kako su nas uvek predstavljali u medijima. Izdržali smo čitavih deset godina takoreći u istom sastavu i to me čini veoma ponosnim.

Da li već možete da kažete „mi smo uspeli“, ili ćete to tek reći u nekom trenutku?

Kada bi bend prestao da postoji mislim da bih mogao da kažem da smo uspeli, da smo ostavili trag na samoj muzičkoj sceni. Ako ostaviš nekakav trag, makar to bilo i na jako maloj alternativnoj sceni, mislim da si napravio veliki uspeh, da si postao deo istorije.

Foto: Milena Popović

Vi ste između ostalog ostavili veliki trag na amerikana sceni, koja se kod nas sa vama tek rađala…

To je sigurno jedna od stvari na koju sam ponosan jer do tada teško da je postojala kod nas, a onda se razvila i dan danas živi. Dosta smo povezali scenu u Srbiji i Hrvatskoj. Pravio sam festival koji se zvao „Americana Night“ u Domu omladine Beograda na koji sam dovodio sve bendove za koje sam znao da su odlični, a koji nisu bili primećeni. Bio je to pravi talas i mislim da smo zapravo zajedno uspeli da stanemo na zdrave noge tom saradnjom, zajedničkim turnejama, podržavanjem… Napravili smo jedan muzički talas u Srbiji koji je stvarno specifičan za naše podneblje.

Šta ga karakteriše?

Najviše to pevanje na engleskom jeziku i baziranje na malo melanholičnijem, akustičnom zvuku. Sad se to sve promenilo, moj bend više ni ne svira pesme kakve smo svirali na prvom albumu kad smo bili četverac sa akustičnim instrumentima – akustičnom gitarom, klavirom, violinom i usnom harmonikom. Sad sviramo električni rokenrol. Ali u tom trenutku su se pojavili Dunja Ercegović na akustičnoj gitari, pa Ana Ćurčin, svi sa storitelingom i melanholičnim vajbom. To je bila zajednička nit koja nas je povezivala.

Zašto svi toliko uživamo u melanholičnom vajbu, zašto nam je toliko prijatan?

Prvo zato što je stigla jesen, pa je to najprirodnije za slušanje, a mislim i da kada se osećamo pomalo melanholično ili tužno tražimo neku vrstu utehe u istom osećanju. Uteha je nešto u čemu čovek nalazi oslonac, da zna da negde postoji još neko sa kim može da se poistoveti i da je takvo osećanje normalno. Sa druge strane, melahnolija je prilično zavodljiva, što ume da bude problem. Kada uđeš u to osećanje teško ti je da izađeš iz njega. Počinješ da voliš tu svoju samoću, da u njoj uživaš. Zna da bude opasno, ali zna da bude i lepo. Kad pređe u neke teže oblike, bežite!

Vaši koncerti su onda jedan veliki kontrast, oni su skup ljubitelja samoće…

Da, imamo zaista specifičnu publiku, a i naši koncerti su specifični. Iz svoje sobe izađeš u neki javni prostor gde ćeš opet da se osećaš kao kod kuće. Naša ideja je bila da na koncertu napravimo mikrouniverzum u kojem publika može da uroni u muziku i da se sa njom do kraja poveže. Ljudi na naše koncerte vole da dolaze zbog toga.

Kad smo već kod koncerta, šta ćete svirati 9. oktobra u Domu omladine Beograda, kako ste birali pesme?

Sviraćemo pesme sa sva četiri albuma. Nastupaćemo u skoro pa originalnoj postavi jer će nam se za jubilej pridružiti i Jelena Damjanović na klaviru, koja je više od sedam godina svirala u bendu. Sviraćemo baš dosta pesama, preko dva sata. Ponovo smo na set listu stavili neke pesme koje dugo nismo svirali jer su dosta spore i teške za izvođenje na bini, a ljudi ih baš vole i slušaju. Neke ćemo izvesti u malo drugačijim aranžmanima, a imaćemo i iznenađenje – jedan lep akustični set. Malo ćemo da se spustimo u publiku i da sviramo i pevamo bez ozvučenja, samo sa gitarama. Videćemo kako će to da izgleda.

Foto: Milena Popović

Dosta si govorio o tome koja muzika te inspiriše, zanima me šta te inspirisalo iz drugih oblasti umetnosti, koje si filmove gledao, koje si knjige čitao, šta voliš da pratiš?

Dosta inspiracije crpim iz drugih dela, nekad i pozajmljujem stihove, nešto što mi se dopadne. Stvaram oslanjajući se na druge umetnosti. Nekad gledam film pa mi jedna rečenica pokrene čitav niz daljeg razmjišljanja, o kojem kasnije pišem. Čak sam se zaluđivao time da ću možda upisati filmsku režiju pa mi je još u srednjoj školi bilo zanimljivo da gledam sve te filmove o kojima bi trebalo da znam, od Kurosave, Bergmana, Džarmuša pa dalje. Kako sam stariji sve više mi prijaju knjige.

Kako izgleda prostor u kojem stvaraš muziku, tvoj radni prostor?

To je tako bitna stvar. U početku sam stvarao u svojoj spavaćoj sobi, dok sam još živeo sa roditeljima, između dvadesete i dvadeset i pete godine. Tu sam napisao skoro sve pesme sa prvog i dobar deo pesama sa drugog albuma, i pre nego što sam napravio bend. Držao sam svoje pesme za sebe i pisao jer mi se to radilo, nisam planirao da one budu javne. Vremenom, čuo bi jedan prijatelj, poslao drugom i tako malo po malo na kraju se dovoljno raširilo da sam dobio svoju prvu svirku.

Stvarao sam u svojoj sobi na nekoj katastrofa opremi, ali sam se tu osećao tako prijatno, kao u nekom svom svetu. Niko mi nikad nije ulazio i često sam ostajao budan do kasno. Moja sestra bliznakinja je živela tu pored mene. Baš sam razmišljao o tome koliko je to uticalo na zvuk prvog albuma, jer sam svirao noću i morao sam da budem ekstremno tih, jer je ona spavala pored i često vikala da sam previše glasan i da prestanem jer je tri ujutru. Tako i zvuče te pesme s prvog albuma, kao da neko spava pored, a taj što peva se trudi da ga ne probudi. Nikad više nisam napravio takav zvuk jer sam pravio pesme u drugim uslovima.

Premestio sam se u studio, počeo da živim sam, posle sa devojkom, kasnije ženom. Sad sam posle dugo vremena vratio svoj kućni studio i mnogo mi znači. Najviše volim da kod kuće imam uslova da stvaram u sobi koja je odvojena od ostatka životnog prostora. Mislim da je to idealna situacija i da svako ko se bavi muzikom treba tako nešto sebi da priušti, makar to bila soba dva sa dva. Važno je da tu možeš da se zatvoriš i da budeš slobodan sam sa sobom, da se ne plašiš ničega. Da priznaš sebi neke stvari o kojima u normalnom svetu ne možeš ni da razmišljaš.

Šta se novo krčka u tvom kućnom studiju, da li je peti album u pripremi?

Nije još uvek, ali razmišljam o njemu baš dosta. Voleo bih da ga ostvarim i da to uradim već sledeće godine. Već imam veliki broj pesama koje sam skupljao tokom godina, a nisu objavljene do sad. Radim i na svom novom projektu koji planiram da završim do proleća.

O kom projektu je reč?

Praviću pesme na srpskom jeziku! Recimo da je radni naslov projekta „Dukat“. Igrom slučaja su me zvali da radim nekoliko filmova i tražili su od mene da pevam na sprskom. U „Asimetriji“ smo napravili autorsku pesmu, za film moje sestre napravio sam pesmu „Kraj“ koja se nalazi na našem četvrtom albumu, a sve je počelo sa filmom „Nebeska tema“ o Vladi Divljanu. Od tada sam počeo da razmišljao o pevanju na srpskom, jer su reakcije bile veoma dobre, naročito reakcije velikana kao što su Darko Rundek, Bajaga i Gile iz Električnog orgazma.

Shvatio sam koliko se na maternjem jeziku lakše dolazi do onoga što hoćeš da dosegneš. U početku mi je to bilo toliko strano, a sada pisanje na srpskom posmatram kao veliki izazov i baš uživam u tome. Užasno mi je zabavno i teško da pišem na našem jeziku, toliko da mi se baš to radi. Već imam sedam, osam pesama, skoro sam spreman za snimanje, tako da videćemo kako će zvučati. Jedva čekam da završim, to će mi otvoriti čitavo novo poglavlje u muzičkoj karijeri.

Za kraj, šta mislite da vas je održalo u Stray Dogg-u sve ove godine, šta vas je guralo napred? Kako ste prebrodili krize, ako ih je bilo?

Imali smo krize, jedna od najvećih nam je sigurno ova sa koronom. Bilo je baš teško to prebroditi. Opstanak benda nikad nije doveden u pitanje, ali nedostajao nam je cilj. Ispostavilo se da su koncerti baš veliki motor, nisam toga ni bio svestan. Rutinske probe ne možeš da radiš ako nemaš makar neki koncert negde u glavi. Svirka u Domu omladine Beograda nas je baš pokrenula, a imaćemo jednu svirku i u Novom Sadu.

A šta nas je vozilo sve ovo vreme, verovatno to što smo se pronašli u istoj muzici. Pronašao sam ljude koji u tome uživaju. Sigurno ima veze i s tim što smo napravili uspeh dosta rano. To je bio novi život za sve nas. Nastupali smo u raznim gradovima, proputovali celu Evropu, imali dosta turneja. Povratna energija i taj život muzičara je nešto najlepše što čovek može da doživi. Teško se toga bilo ko odrekne.

 

Piše: Maja Milić

Naslovna fotografija: Milena Popović

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
2
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Intervju