Intervju

Nikolić: Okrenimo se pitanjima koga volimo i zašto živimo

U Operi i teatru Madlenianum na Velikoj sceni premijerno je izvedena savremena plesna predstava „Grand hotel“, koreografa Aleksandra Ilića, u režiji Aleksandra Nikolića. Uz sve teškoće izazvane epidemijskom situacijom, u Beogradu se ovim povodom okupila internacionalna ekipa umetnika iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, čija je dosadašnja sradnja rezultirala uspešnim predstavama.

O ovom projektu razgovarali smo sa rediteljem Aleksanrom Nikolićem koji nam je otkrio koliko se komad oslanja na istoimene filmove, zbog čega su Fjodor Dostojevski i Štefan Cvajg bili tačke oslonca tokom rada na predstavi, ali i kako biljka može biti jedan od likova. Takođe, kao v.d. direktora u Malom pozorištu „Duško Radović“ otkrio nam je planove za 2021. godinu u ovom teatru.

Aleksandar Nikolić Foto: Jelena Jovanović

Koliko je plesna predstava „Grand hotel“ povezana sa kultnim filmovima „Grand hotel“ (1932) i „The Grand Budapest hotel“ (2014)? Kako ste Vi postavili radnju ove predstave?

Naš „Grand hotel“ se umnogome oslanja na ova dva remek dela. Međutim, ne samo na ta dva filma, već i na radove Dostojevskog i Štefana Cvajga. U najširem smislu, osnovne teme kojima se bavimo su optimizam (ljubav prema životu) i pesimizam (strah i smrt) i sve ono što se dešava u našim životima između te dve tačke.

Optimizam je prikazan večnim svetlom, dok je pesimizam u predstavi prikazan crnom rupom, onom koja nam je poznata iz astrofizike i koju možemo da dokažemo svim naučnim instrumentima koje imamo. Koliko naš racio može da shvati, mi možemo da izmerimo i spoznamo crnu rupu, iako nam je teško da je prihvatimo. S druge strane večna svetlost kao konstrukt je apsolutno nedokaziva, ali na jedan drugi način razumljiva i očajnički potrebna nama kao ljudskim bićima, ona nam daje smisao i snagu.

Aleksandar Ilić i ja smo bili fascinirani temom Grand hotela u oba filma, ljudi koji se u jednoj velikoj građevini sreću jednom, žive neko vreme zajedno i posle toga se više nikad ne sretnu. I sami smo mnogo putovali radeći projekte u Evropi i u svetu i često smo bili gosti većih ili manjih „Grand hotela“, ali nas je fascinirao taj zajednički život sa nekim ljudima koje više nikada nećete videti i želeli smo da u takav milje smestimo našu predstavu. Ti Grand hoteli su kao život, pre toga niste postojali, onda dođete, susretnete se sa nekim ljudima i onda odete i više ih nikad ne sretnete.

Foto: Belkiša Beka Abdulović

Pomenuli ste da ste tokom stvaranja predstave imali dve tačke oslonca, s jedne strane je to bio Fjodor Dostojevski, s druge Štefan Cvajg. Zbog čega?

Kroz Cvajgova dela i njegov život provejava neverovatan pesimizam koji se završava jednim velikim činom dvostrukog samoubistva. U tom krajnjem činu besmisla i očajanja on i njegova supruga zajedno odlaze u smrt. Oni su bili svedoci propasti Evrope u Prvom i Drugom svetskom ratu, nastavili su život u Americi, zatim u Latinskoj Americi, on je bio proslavljeni umetnik, dobitnik Nobelove nagrade, izvanredan profesor. Međutim, uprkos tome, očajanje je pobedilo, očajanje pred porazom čovečanstva i nezadovoljstvo ovim svetom.

S druge strane Dostojevski živi u svetu vrlo opasnom za bilo kakvo izražavanje slobodnih misli, u carskoj Rusiji. U takvom svetu iskazuje svoje nezadovoljstvo, bori se za svoje literarne radove, za dobrobit ostalih ljudi koji sa njim dele sudbinu u toj carevini. Na kraju biva stavljen pred streljački vod, neko drugi uperuje puščanu cev u njega i u poslednjem trenutku dolazi pomilovanje. Dostojevski se nikada ne ubija i kroz njegove radove i kroz najveće crnilo zrači neki optimizam, lepota će spasti svet, lepota će pobediti. Gde smo mi između ta dva sveta? Gde smo mi između Crne rupe i Večne svetlosti? Gravitirajući ka pesimizmu ili optimizmu mi postavljamo ova pitanja u našem  „Grand hotelu“.

Koja pitanja postavljate, a na koja ste pokušali da odgovorite ovim komadom?

To su uvek pitanja koja mi sami sebi kao ljudi postavljamo, pitanja smisla. Zašto ne izvršiti samoubistvo, zašto sačuvati optimizam? To nisu baš svakodnevne teme, ali duboko sam uveren da to moraju da budu teme koje su iznad dnevno političkog i banalnog. Mislim da treba hitno da se okrenemo pitanjima šta volimo, koga volimo, koliko volimo, zašto živimo uopšte.

Postoji jedan kuriozitet u ovoj predstavi. To je lik koji nije zapravo ni glumac ni igrač ni performer, to je biljka. To je obična banalna biljka koju srećemo u svim javnim zgradama, između ostalog u lobijima velikih hotela – dobro poznato Drvo života. Međutim, upravo to Drvo života, pored kojeg tako olako prolazimo, je jedan od najmoćnijih simbola u svim mediteranskim kulturama i religijama. To obično drvo života, banalno, u sebi nosi jednu od najjednostavnijih, a možda i najsnažnijih poruka. Kako ono raste u tome je poenta. Da bi izrastao sledeći novi list, stari listovi moraju da umru. Međutim, umirući oni povećavaju stablo i drvo života raste, a svojim rastom ono obezbeđuje novim listovima jedan ili dva centimetra bliže svetlosti, bliže toploti. Odjednom sve ima smisla. Ako mi nekome ko dolazi posle nas obezbedimo jedan centimetar bliže suncu i svetlosti, odjednom nema pitanja šta je smisao života.

Foto: Belkiša Beka Abdulović

Na projektu je učestvovala internacionalna ekipa umetnika. Kako je tekla saradnja?

Ovo je i saradnja i prijateljstvo koje teče već godinama unazad. To su umetnici iz Slovenije koje pre svega predstavlja Mojca Majcen, umetnica, sposobna producentkinja i sjajna igračica. Zatim tu je Ognjen Vučinić iz Hrvatske, scenograf Žorž Draušnik, takođe iz Hrvatske. Branko Mitrović iz Bosne i Hercegovine, zatim Jakša Filipovac iz Beograda. To jeste jedna regionalna ekipa. Zanimljivo je da svako unosi i produkciono nova iskustva, drugačije poglede na svet. Istina je koliko god da nas ovaj region objedinjuje, mi imamo svi različite mentalitete i različite umetničke potentnosti i mislim da upravo u tome i jeste snaga naše saradnje. Trudimo se da naš izraz ne bude hermetičan, da ne bude nerazumljiv iako je u pitanju dominantno plesna predstava, jezik uvek jeste stilizovani, ali se trudimo da u isto vreme ima jednu koketnost i komunikativnost. Publika će proceniti da li smo u tome uspeli.

Pored rediteljskog posla, u Malom pozorištu „Duško Radović“ vršite dužnost direktora. Kakvi su planovi u tom teatru za 2021. godinu?

Mislim da Malo pozorište „Duško Radović“ uspešno čuva svoj renome pozorišta u kome se ozbiljno promišlja i u kome naša mala publika ozbiljno razmišlja. Razni direktorati su forsirali tu vrstu repertoara i ja naravno nastavljam tim putem i osećam se srećnim što mogu u tome da učestvujem. Pred nama su dve premijere, jedna je velika kineska bajka koja se zove „Priča o ukradenom princu i izgubljenoj princezi“, koja govori o tome šta se očekuje od dečaka, šta od devojčica u našoj civilizaciji. Međutim, ovaj princ i princeza su stavljeni u tako zanimljive životne okolnosti time što su ukradeni ili izgubljeni, odvojeni od carske palate i imaju uvid u život običnog naroda. Naravno to je sve ispričano jednim izvanrednim scenskim jezikom, ta predstava će biti u režiji Branislave Stefanović u izvođenju ansambla Malog pozorišta „Duško Radović“, ali i nekih sjajnih mladih glumačkih zvezda koje se usuđujem da najavim kao buduće velike zvezde u svim izražajnim medijima, bilo da su to film, serija ili pozorište.

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Intervju