FilmIntervju

Nikola Stojanović i Nađa Petrović ukratko o kratkom metru

Reditelj Nikola Stojanović i scenaristkinja Nađa Petrović su mladi, ambiciozni, talentovani umetnici, čija imena često čujemo „u paketu”. Po Nađinim scenarijima snimljeno je nekoliko kratkih igranih filmova, a one sa najviše uspeha režirao je Nikola. „Mi smo videli leto” (2019) pobednik je 66. Martovskog filmskog festivala, „Sve kako treba” (2020) dobitnik je specijalnog priznanja na festivalu Tous Courts u Francuskoj, dok je kratki film „Drenjine” (2020) osvojio specijalno priznanje žirija na Beldocsu 2020. godine.

Foto: Vladimir Petrović

U okviru takmičarskog programa predstojećeg 67/68. Martovskog festivala, koji se održava od 22. do 28. marta u Domu omladine Beograda, u kategoriji nacionalne selekcije kratkog igranog filma biće prikazan njihov film „Šerbet” iz 2019. godine. Film je videla publika na preko 40 festivala širom sveta, dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva” za najbolji studentski film na 25. Sarajevo Film Festivalu, takođe i glavne nagrade na Filmskom festivalu u Lazarku u kategoriji kratkog filma.

Povod za razgovor bio je i njihovo učešće na nedavno održanoj tribini „Kratki filmovi za dugo pamćenje” u Domu omladine Beograda, pa smo za početak iskoristili upravo pitanje sa tribine – da li je kratki film samo odskočna daska za dugometražne projekte ili može biti prava mera i autohtona umetnička forma?

Nikola: Mislim da kratki film može biti dobra odskočna daska za dugometražni film, ali on jeste forma za sebe. On nosi veliku slobodu sa sobom, kroz njega možeš lakše da eksperimentišeš, da se igraš, da tražiš novi izraz, novi prostor. Kratka forma te takođe nauči da ispričaš priču što efikasnije, što može biti dragoceno. Čini mi se da danas kratki film ima sve veću privlačnost kod gledalaca. Publika stvara nove gledalačke navike, kojima kratki film odgovara, jer je lakši za konzumiranje. Te mi se čini da će biti sve više prostora za kratki film i da će interesovanje biti sve veće. Zanimljive su i forme između dugog i kratkog filma, ali za njih nažalost nema mnogo mesta. Prekratki su za konkurenciju za dugi film, a predugački za kratki. Mnogi autori pokušavaju da izbrišu granice između tih podela, neki film prosto zahteva da traje 40 minuta, neki 3 minuta, a neki 5 sati.

Nađa: Svakako da se kratki film negde shvata kao prvi korak ka dugometražnom filmu. Međutim smatram da je daleko od toga da on nije umetnička forma za sebe. Prosto postoje priče koje više odgovaraju kratkoj formi nego dugoj i obrnuto. Može se uporediti sa odnosom serija i dugometražnih filmova, prosto su neke priče stvorene za više epizoda, sezona, dok neke mogu da stanu u dugometražni film. Ne mislim da je neka priča manje vredna ako može da stane u kraći vremenski okvir. Više puta smo dobijali iste komentare: ,,Aha, aha, kratki film…A kad ćete snimiti pravi film?” Deluje mi da kratkometražni film kao forma još uvek nije dostigao priznanje koje zaslužuje, ali mislim da je mnogo bliže tome sada nego što je ranije bio.

Nikola, do sada si režirao nekoliko vrlo uspešnih kratkih filmova. Koji su najveći izazovi kod stvaranja kratkometražnog igranog filma?

Nikola: Produkcijski, organizacioni, finansijski izazovi, mi se uvek čine kao najveći problem na svakom filmu. Pored njih, mislim da nam je najveći izazov da priču o kompleksnim likovima upakujemo u neko realno trajanje kratkog filma. Mnogi festivali imaju kategorije za kratki film samo do 20 minuta, često i samo do 15, što dodatno vrši pritisak na potencijalno trajanje filma. To je sa jedne strane dobro, jer nas tera da priču ispričamo na najekonomičniji mogući  način, dok nam se sa druge strane često čini da sa tim manjkom trajanja gubimo mnoge stvari.

Nađa, šta je najzahtevnije kod pisanja scenarija za kratkometražni igrani film?

Nađa: Uh, mislim da je to za mene lično problem postizanja emocije koju želiš da publika oseti. Svakako je zahtevno da se kratkoj formi izgradi celovita priča, i zbog toga nema mesta za štrčanje. Čini mi se da svaka scena mora da ima trostruku funkciju i da sve scene moraju da budu kompaktne, da unutar njih sve ima svoj razlog, da bi se na kraju dobila stuktura koja je isčišćena od svega što nije neophodno za priču. Svakako da i u pisanju za dugometražni film važe sva ta ista pravila ali ipak mi se čini kao da je ovde to još izraženije jer se prosto barata sa manje vremena – ovde pojedinačne scene mogu nepropravljivo da utiču na čitav film, dok mislim da u dugometražnim filmovima ima malo više mesta za grešku. Ipak ono što mislim da je stvarno najteže, jeste da se naprave dovoljno autentični likovi za koje će publika da se veže i za čije će sudbine dovoljno mariti. Imamo samo petnaestak minuta da nekoga nešto potrese, razneži, razveseli, i ono čemu se svi potajno nadamo kada snimamo film, da na nekome to zauvek ostavi trag.

Nikola, vaši dosadašnji filmovi su više puta nagrađivani. Šta je po tvom mišljenju to što film čini uspešnim?

Nikola: Mislim da je film uspešan ako ostavi jak utisak na gledaoca. Pogotovo ako to uradi na neki novi, nekonvencionalan način. Festivali su neophodni da bi tvoj film došao do publike, da bi se za film uopšte čulo. Nagrade su ogromna pomoć u tome, kao i najočigledniji spoljašnji pokazatelj uspeha jednog filma. Konkurencija je ogromna, da film uopšte bude selektovan za neki festival je veliki uspeh. Kada stigne mejl od nekog festivala gde ti kažu da je tvoj film odabran od 3-4 hiljade prijavljenih filmova, stvarno ni sam ne možeš da shvatiš kako se to uopšte desilo.

Nađa, šta je potrebno za dobar scenario?

Nađa: Mislim da univerzalni odgovor na to pitanje ne postoji… Verujem da bi svako imao neku svoju teoriju i svoj način na koji dolazi do onoga što misli da vredi da bude ispričano. Za mene je dobar scenario onaj u kom se oseća određena iskrenost autora, autentičan pristup situacijama… Uvek kada pišem ja crpim situacije, likove i emocije iz svog života, svog okruženja, svoje prošlosti, iako ne mislim da je to jedini način da nešto bude iskreno I autentično, to je ključ koji sam ja pronašla za sebe. Ono u šta sam skoro sigurna jeste da svako ko dok piše oseća da mu je nešto uzbuljivo, da nešto kroz to otkriva, da ga nešto tera da mora dalje, to je znak da je na tragu nečeg stvarno dobrog.

Na predstojećem Martovskom festivalu, u kategoriji kratkog igranog filma nacionalne selekcije, biće prikazan vaš film „Šerbet”. Koja je tema filma? Koju ste emociju želeli da prenesete gledaocima?

Nikola: „Šerbet” govori o Eni i Saletu, dvoje mladih koji se upoznaju na svirci i provode noć testirajući granice svoje ljubavi. Želeli smo da prikažemo grub svet, često pun predrasuda, u njemu dvoje mladih i način na koji se oni nose sa svojim osećanjima. Njihova osećanja su preintenzivna, u nekoj meri i destruktivna, a oni ne znaju baš kako da se nose sa njima. Bore se sa svojim nesigurnostima i strahovima, i na kraju ih pobeđuju. Njihova glad za životom, energija i ljubav uspeva da prevlada nad njima i na taj način pobedi predrasudno okruženje.

Nađa: Hteli smo takve likove da ogolimo, da pokažemo šta se nalazi ispod svih tih slojeva trauma, stega društva i predrasuda koje likovi nose sa sobom. Njih dvoje celo veče ispituju granice međusobne ljubavi i pokušavaju da se bore sa svojim emocijama u strahu da ako puste da ih obuzmu dovode sebe u opasnost da ih druga osoba ne uništi. Za ovaj film mi je nekako najteže da kažem koju smo emociju tačno hteli da izazovemo. Hteli smo da prenesmo i bes i bunt i želju za destrukcijom ali i krhkost, stidljivost i želju za time da budeš voljen. Tek kad se sve te emocije skupe dobiju se Ena i Sale.

Koji su vaši dalji planovi?

Nikola: Spremamo naš diplomski film „Dok ne Sagorimo”. U pitanju je kratki igrani film u produkciji Non–Aligned Films koji je podržan na konkursu Filmskog Centra Srbije za kratki igrani film. Pandemija nam je odložila snimanje koje je bilo planirano za prošlu godinu, te ćemo ga snimati početkom leta. Montiramo Nađin kratki igrani film, koji smo potpuno samostalno snimili, nas dvoje čak glumimo u njemu. Pored toga, montiramo i novi spot za Repetitor koji smo radili, baš se radujemo njegovom izlasku. Polako spremamo debitantski film, za to vreme naš najnoviji kratki film „Sve Kako Treba” je započeo festivalski život i nadam se da će makar on proputovati svetom kada već mi ne možemo. Da, planiram i da položim vožnju, pošto smo se nekako u ekipi uklopili da baš niko ne zna da vozi, što je u stvari možda najveći izazov u snimanju kratkog filma.

Nađa: Svakako je snimanje filma „Dok ne sagorimo” prvo na spisku (to mi je najomiljeniji naslov filma do sad, tako da je to već nešto). Trenutno sam na masteru FTV režije tako da pripremam film koji ću sama režirati “Nekad sam tu bila ja” (ovo mi je najneomiljeniji naslov do sad, tako da to mora da se izmeni). Pored studiranja sam počela i da radim na nekim serijama kao scenaristkinja tako da mi je to nešto potpuno novo i počinjem da se navikavam i na taj način rada, koji mi se za sad čini baš uzbuljivim (ne smem još uvek da otkrijem naslove serija). A ono što radim između svih ovih projekata jeste pisanje mog novog romana, koji još ni nema naslov (tako da, upomoć).

Autorka intervjua: Nikolina Srećković

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Film