Intervju

Junaci koji na svojim leđima nose ceo svet

U izdanju Geopoetike nedavno je objavljena prva zbirka priča Ana Marije Grbić, koju smo do sada upoznali kroz njenu poeziju. Sa autorkom smo razgovarali o lakoći prelaska na prozu, o mestima i temama koje su je inspirisale i o njenim junacima koji su istovremeno neobični i obični, koji na svojim leđima nose ceo svet.

Prelaz sa poezije na prozu kod tebe je bio prirodan, jer se tvoja poezija približavala prozi, a i proza ima lirske elemente. Ipak, u čemu se prelaz najviše oseća?

Mislim da se najviše oseća u slobodi prostora koji sam uspela da zauzmem. Čini mi se da više nisam morala da se nesvesno uzdržavam od npr. geografskog izmeštanja, čestog imenovanja i razvijenosti radnje. Ja ovu knjigu zapravo zaista razlikujem od mojih poema samo još uvek ne mogu da se odlučim da li je razlikujem zato što uvek razlikujem knjige i ne razmišljam o tome da li su poezija ili proza ili se nešto začudno i neopaženo promenilo. To će, bar mislim, pokazati vreme. Pročitaću je opet za godinu dana.

Koliko dugo je nastajala ova zbirka priča i u kojim trenucima je inspiracija dolazila?

Jako dugo. Oko tri godine zapravo. Počela sam da pišem prvi ciklus u čekaonici  Instituta za kožne bolesti, ili su to bile infektivne bolesti, svakako ništa glamurozno a bogami ni poetično: bar ne na prvu loptu. Kasnije sam pisala u minibusima kojima sam se cele jedne godine vozila po Balkanu: pogodile su se neke rezidencije za pisce i neki festivali i dosta vremena sam provodila u GEA minibusima koji su stvarno priča za sebe. Od iskustava sa takve vrste putovanja može da se napiše dobar scenario nekog crnohumornog filma. Jedan ciklus je nastao u Sofiji na rezidenciji za pisce, jedan u Beogradu godinu dana pre toga. Malo mi se pobrkala vremenska linija.

Svaki lik u knjizi je jedinstven. Uvek nam otkriješ ime i prezime, važnu odrednicu i nagoveštaj da su potpuno autentični, da je njihova priča posebna. Ali, šta je ono što ih povezuje? 

Povezuje ih ljubav naratora prema njima. Činjenica da neko drugi vidi kapacitet sreće na koju su oni zaboravili. Povezuje ih naravno i taj kapacitet sreće. Oni su posebni zato što ne razmišljaju o tome da li su posebni ili ne. Junaci su zato što se ne trude da to budu. Nisu voljeni a vole: ja ne mogu da zamislim veće herojstvo od toga. Možda je ova knjiga lirske prirode i možda su njihova leđa srneća ali ta leđa na sebi nose ceo svet.

Neki junaci dolaze iz diskutabilne strukture nepostojeće srednje klase, neki su na rubu gladi, neki su univerzitetski profesori, vernici, ateisti… Ali u jednom su isti: čoveka ne mogu da kompromituju niti odrede njegove preuzete ideje, uverenja, kvadratura stana ili kuće u kojoj živi. Određuje ga samo način na koji posmatra svet oko sebe kada se probudi izjutra.

Ciklusi u zbirci određeni su geografski i tematski. Kako si birala mesta u koja smeštaš junake i teme o kojima pišeš?

Ovo je otrcano ali su ona zaista izabrala mene. Inspiracija ne dolazi od neobičnosti, bar u mom slučaju, baš naprotiv. Kao pripovedača ne interesuju me toliko veliki gradovi, veliki ljudi i velike teme. Više me interesuje deo nekog grada, mala zajednica, čovek svakodnevni i njegova velika tema. Valjda me interesuje ono što je blisko meni a sebe smatram tim svakodnevnim čovekom.

Foto: Igor Stanojević

Zbog čega su likovi u zbirci bezbadežni, a zbog čega se oseća snažna empatija naratora?

Nisu beznadežni. Oni ne osećaju svoju nadu ali je nada uložila u njih dosta. Iako knjiga govori o smrti, osim u jednom i to izvrnutom slučaju, nema samoubistva, mislim da to dovoljno govori o tome. Možda se oni nekome učine beznadežno zato što nisu aktivni u smislu aktivnog čoveka 21 veka, niti se oni kao junaci razračunavaju sa svojom prošlošću sadašnjošću i budućnošću niti se ja kao pisac razračunavam sa bilo kakvim poretkom. Za mene umetnost ne živi u tome. Ideja o jedinstvenom poretku koji se mora rušiti literaturom je, čini mi se, samo sprdnja za razgovore uz čaj.

Svaki junak prikazan je u jednom posebnom trenutku i kroz nekoliko informacija o njemu koje su naizgled sporedne, a zapravo ga određuju, prikazuju u celosti i u suštini. Zanima me kojom informacijom ili kojim prelomnim trenutkom bi predstavila portret Ana Marije Grbić?

Imala sam 14 godina. Išla sam do bakinog i dekinog stana kada je umro deka (na operacionom stolu, od aneurizme). Kod tržnog centra Piramida zaustavila me je neka druga baka da me pita da joj dam dvadeset dinara za hleb. Ja sam joj rekla nemam ali sam se onda okrenula i rekla nemam meni je danas umro deda. Onda me je ta baka zagrlila i počela da plače. A ja ne. Nakon toga više nikada nisam bila slobodna i da sada to znam plakala bih sa tom ženom na ulici ceo dan.

Ili bi tu priču ipak morao da napiše neko drugi… 🙂

Pisali su je neki pesnici (: Ali netačno. Čovek voli da romantizuje i komplikuje a ja sam isuviše prosta osoba za tako nešto.

What's your reaction?

Excited
0
Happy
0
In Love
0
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Intervju