Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #3

Draga,

Postoji jedno mesto, mesto unutar mene, na koje odlazim da pišem. Nisam sigurna da li ovo mesto pripada i negde u vremenu, jer bih onda barem znala kako i kada da ga tražim. Za ovo mesto ne postoji mapa, ne postoji poznati zvuk. Da postoji, ne bi bilo ovako teško.

Pitaš me da li sam to mesto ikada pronašla izvan sebe. Opisaću ti kako zamišljam da to mesto izgleda, ako ono uopšte i može da postoji.

Reči koje pišem deluju kao voda, kao kakav olujni vetar, raščiste metaforične ulice od ljudi, i onda mogu sama da šetam gradom. Posle takvih reči, kao posle bure, ostane tišina, a sa njom najbolje umem da se razumem.

Ponekad me je strah da odem na mesto kiše. Reči ne uzmu uvek onu formu koja se stvara unutar moje utrobe. One vode svoj život nezavisno od mene, i naši dogovori uglavnom su prećutni.

Možda su najlepši razgovori koje si ikada vodila bili oni sa tvojim omiljenim knjigama, kažeš. Oni su uvek bili pokušaj da premostiš realnost, znam to. A često su ti mostovi bili upravo snovi, od kojih si bila sva umrljana jutro posle. Kao što to uspevaju korice knjiga, drže priču unutra, snovi nisu mogli da zadrže ono o čemu si maštala. Prelivalo je. A kada preliva, moraš da naučiš da plivaš.

Veliki gradovi podsećaju me na okean, talas ljudi može da te ponese ili udavi. Ako te ponese, eto mesta za tvoje maštanje. Ušuškana u gungulu, šum koji je pozadina slike sna, možeš da ostaneš sama, a ipak sa drugima. Drugi su ionako vazda bili zavesa, veo. Eto tako, prosto poput vode, tvoje pisanje može da otpočne. Nadam se da ti je grad u kome si sada, kao što je meni Berlin, dovoljno dobar instruktor plivanja.

U snovima se saznaje istina – da se sva dobra dela čine u odsustvu milovanja, prenosiš mi misao Lenarda Koena. Baš ovog jutra, slučajno ili ne, budim se iz jednog sna u kome nije bilo druge osobe, ali je nečije prisustvo bilo jače od bilo čega što sam ikad osetila. Sećam se nekih snova koji su doneli intenzivniju zaljubljenost ili nežnost od bilo koje druge realne. Njih držim za ruku kao smernice. Ti snovi bili su kao porođajni bolovi, nisam ostala ista posle njih.

Nemam šta pametno da ti kažem danas. Možda samo ovo – poslušaj pažljivo Brankovo pitanje, možda smo nekada i mogli da ono što kažemo dodirnemo rukama. Možda je poezija samo pokušaj da taj neopisivi, neuhvatljiv dodir iz sna zadržimo na papiru.

Piši mi, tako da mogu da vidim i tebe i sebe. Piši mi, jer mi se čini da tvoje reči i jesu neka vrsta dodira.

Do sledećeg,

Jelena

What's your reaction?

Excited
1
Happy
6
In Love
15
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog