Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #6

Draga,

Zašto nikada nisi postala ona koja noću jesi, pita nas Bela Hamvaš. Pitaš samu sebe to isto. Zašto nisi postala ona koja noću jesi?

Danju, radiš na sledeća goriva:

  • Tišina
  • Hladno vreme, bez kiše
  • Kafa i miris lipe, pomešano
  • Nedostajanje Hane, tvog psa samojeda
  • Nenedostajanje sebe

Danju, skupljaš i štediš energiju za svoje vreme uveče. Skoro si saznala da to vreme ima i svoj naziv. Plavi čas.

Poznaješ onaj deo noći, opisan tako divno u tvom filmu, kada noćne ptice tek što su zaspale, a jutarnje još nisu ustale? Kada je pri svom dnu nebo boje postiđenog obraza, a na samom vrhu plavo poput safira. Kada kao da se stidi svoje lepote, svoje autentičnosti.

Pitaš se, zašto danju nisi ona koja jesi još od prvog nagoveštaja smiraja. Neki su ljudi zlatni čas, poslednji momenat pre zalaska sunca – okupani sjajem, nestrpljivi i lepi na licu sunca. Blistavi, zbog drugih. Neki su, pak, poput tebe, plavi čas. Stidljivi u svojoj nesanici, hrabri sa rečima i još intimniji sa tišinom. Blistaju, unutar sebe. Zaduženi da probude jutro.

Foto: Jelena Mitić

Postoji putovanje nedeljivo sa drugima. Možda će ti jedan susret odavde objasniti moja razmišljanja.

Zamisli naselje Kreuzberg. Pričala sam ti već toliko toga o njemu, a opet je neuhvatljiv. To ne znači da ću odustati od pokušaja da ga ščepam za noge i ponesem nazad sa sobom.

Zamisli sunčani Kreuzberg, miris kafe i miris lipe plešu pomešani na svežem vazduhu. U Berlinu ima toliko ptica da ne možeš da uslikaš nijedan predeo a da u kadar ne uleti bar jedna ptičica. Ovde je to naročito jasno.

Stariji, prosed, čovek sedi pored mene na keju. Ustaje i pita da me uslika. Kažem: „Slobodno“. Potom fotografiše još dva puta. Tri fotografije i barem sedam ptica na njima. Samo jedna ne peva, nije njen čas.

Pitam ovog čudnog čoveka zbog čega želi da fotografiše baš ovaj krajolik. Kaže mi, tihim i hrapavim engleskim: „Pa, ne postoji zašto, ja sam pisac“. Predstavlja se, okreće pognuta leđa i vraća se do svog kutka na keju.

Ptica iz kadra beži. Ptica zvana ‘Zašto’ beži iz kadra i sada peva nekom drugom posetiocu, u Neuköllnu, na primer.

Neke se stvari najbolje vide iz daljine i u osami. Kao i Hamvaševom Hiperionu, moja osama nije se nalazila pokraj mora, već u arterijama bučnog grada. Tu sam pronašla svoj plavi čas.

Foto: Jelena Mitić

Svet postoji i ja jesam, zar to nije dovoljno?, neka ti odgovori Bela.

Piši mi, želim da znam u kojem dobu dana je tebi najmilije da ćutiš i pišeš. Da li je to zora, svanuće, jutro, mali ručak, ručanica, podne, posle podne, veliki zaranci, zarančići, mali suton, veliki suton? Ili je to sumračje, mrak mrkli, večera, velike večere, neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, zora – opet. Imamo reč za svako doba dana, ali imamo li osećanje?

Ostani zdravo,
tvoja Jelena

What's your reaction?

Excited
0
Happy
6
In Love
13
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog