By Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #7
Draga,
Kome idemo kada odlazimo u muzej ili pozorište? Sa kim pričamo kada stojimo ispred slike ili skulpture? U čije smo to oči zagledani i čiju ruku pažljivo ispitujemo, ako ne oči i ruke svoje?
Zbog čega nam je umetnost tako privlačna a tako daleka u isto vreme, zbog čega neka forma govori našim jezikom a drugu ne razumemo poput pesme na stranom? Da li u muzej odlazimo da se prisetimo ili da zaboravimo? Da li je knjiga produžetak piščeve ruke koji me vodi dalje od ovog sveta ili njemu približava?
Radujem se poput deteta, što ću za vikend videti opet Giacomettija, ovog puta u muzeju Berggruen. Pre beskonačno mnogo Jelena, ugledala sam ga po prvi put, krajičkom oka u pariskom Le petit palais. Nisam imala kartu za tu izložbu ali me to nije sprečilo: zakoračila sam u galerijski sobu, i ukočila se ispred duguljaste statue čoveka koji hoda. I ne sećam se da sam disala, samo sam bila tu sa tim čovekom.
Možda odlazimo u muzej da bi nam blisko umetničko delo otkrilo nešto o nama samima, baš na mestu gde pokušavamo da se sakrijemo. Možda odlazimo ne da bismo kroz muzej prošetali, već da bismo zastali u sebi.
Foto: Jelena Mitić
Znaš li, draga, čime pamtimo: rukama, očima, nosem? I gde ostavljamo ono što smo tokom dana uhvatili? Gde spustimo sve utiske, ko je zadužen da ih složi ili zagubi? Odlazimo li u muzej ili pozorište da pokupimo samo ono što smo prethodno zaboravili, ili bar uporno pokušavali da ostavimo iza sebe?
Frojd mudro postavlja dilemu pred nas, još davne 1899. godine, „Da, možemo se zapitati da li uopšte imamo uspomene iz detinjstva: ili su, ipak, sećanja na naše detinjstvo sve što posedujemo?“
Osećam da me nešto moje čeka, i da odluke o onome što pamtim ili zaboravljam ne donosi ona koja sam bila – na primer, to radoznalo i naivno dete koje uleće na Giacomettijevu izložbu, već je u pitanju neka starija Jelena, koja pred sobom ima sve moje uspomene i mnogo vremena za traćenje.
Kriterijumi koje ova Jelena koristi su, pretpostavljam:
-Ruke João Gilberta
-Opipljivost
-Nežnost
-Toplina
Pretpostavljam i verujem joj.
Volim muzeje, oduvek sam želela da napravim izložbu pesama; izložbu, a ne promociju zbirke pesama, jer želim da ljudi stoje ispred poezije kao što pesnik mora da ustane iz sebe da ih napiše.
Prebirem po sećanjima kao po hrpi starih pesama. Nijedna od njih ne liči na mene. Ko je pisao ove pesme? Kao da ne mogu da razumem njihove tišine i glasove. Tehnika stvaranja nam je odlična, ali gde je tu poezija? U čijim rukama, u čijim očima, usnama ili koracima? Ko se njih sada seća?
Foto: Jelena Mitić
Nedavno sam posetila izložbu Yayoi Kusame, japanske umetnice opsednute tačkama. Iako mi nepravilno raspređene tačkice izazivaju neprijatnost, odlučila sam da odem. Možda baš zbog te neprijatnosti. Treba ići u pravcu straha, to si ti uvek govorila! Pročitala sam davno pesmu Trumana Coopera, ‘Prvo poseti Pariz’, ali sam tek sada u svoj Pariz i došla. Ova pesma kaže:
Pretpostavimo da bi ono čega se plašiš
moglo biti zarobljeno i držano u Parizu.
…
Onda ti je potrebna ona vrsta prijatelja koja zna tvoju tajnu i kaže:
„Prvo poseti Pariz.“
Ne znam gde je tvoj Pariz, da li ga čuješ, mirišeš ili gledaš u oči svake večeri, ali moja ruka je spremna da drži tvoje tajne dok ti ne svratiš do Pariza. Da čuva tvoja sećanja, da pamti ono što ti ne želiš. Da zaboravlja na mestima o koja se ti saplićeš.
Draga, prvo poseti Pariz. Ako to ne uradiš, celi svet će ti biti pust bez njega. Muzeji će biti hladni i prazni, umetnost neće govoriti tvojim jezikom, a sećanja i zaborav neće biti u tvojim rukama. Draga, prvo poseti Pariz i povedi ga kao prijatelja nazad sa sobom.
Zauvek tvoja,
Jelena
