Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #1

Draga,

evo me u Berlinu, gradu jezera i parkova, kulture i šarenila. Tu sam, prisutna, u gradu koji narasta zajedno sa kišom, kojem nije potreban poseban povod za piknik, koji odrasta zajedno sa mnom, do mene. 

Ovo je verovatno najlepši ružan grad koji sam ugledala. Ako sam u Parizu videla najdublju vodu i najšire nebo, ovde sam osetila kako je to kada vetru u naručje ostaviš sve uspomene, a sa vodom postaneš prijatelj. Izgleda da sam ovde došla po podsećanje da budućnost negde ipak postoji. I da ne možemo o njoj govoriti ako u istoj rečenici stoji laž prema sopstvenoj prošlosti. 

Foto: Jelena Mitić

Zamisli da upoznaš nekoga u potpunosti zainteresovanog i za najskriveniji kutak tvoje duše. Kako je to divno! A zamisli sada nešto sasvim suprotno tome: zamisli nemar, vetar i studen, nešto nalik brušenju kamena strujanjem vazduha na našoj planini. Gola statua na goloj, Suvoj planini. Upravo to me je dočekalo u Berlinu. I baš na tom čistom vazduhu najjasnije mogu videti svoje slepe mrlje.

Čini mi se da ovde, od prvog svesnog jutarnjeg uzdaha, pa sve do polaganja glave na zvezdani jastuk, gledam u oči Jelenu, kao Mikelanđelo netaknuti mermer. Vidim i naslućujem onu koja ću postati, i oh, kako li joj se radujem!

Ne, ja ne prelazim preko mostova zakačenih za ivice reke Špreje, ja prelazim preko sopstvenog tihovanja i želje da udomim reč. I tako se fino razumemo Berlin i ja. Vrlo dobro znamo da najveće tajne ne čuvamo od drugih, već od samih sebe. 

U našem ćutanju počinje da se pojavljuje izvesna šema. To nije neko prosto i jasno umirivanje duše, već pre neki treptaji koji obrazuju sliku. I iz te slike javlja se sećanje. Ono ispada sa ivica ove ideje, izjeda ram, i pronalazi svoj put izvan moga tela. Upravo tako i znam gde da idem. 

Foto: Jelena Mitić

Naučena od malih nogu da se krećem po mraku, ovo mi sećanje ne budi strah. Ono budi nešto intenzivnije i strašnije, nešto mnogo manje sigurno od svetlosti. Ovo sećanje u meni budi želju da pronađem kuću, ne izvan dobro poznatog krova, glave ili zagrljaja, već onu vrstu kuće koju zovemo domom a koja zri unutar nas još od detinjstva. 

Sada vidim, morala sam da dođem u daleki, usamljeni grad, kako bih unutar tame pronašla umesto svetla – vid. Berlin me je svojom nebrigom i ležernošću naterao da pogledam sebi u oči. Ovakva vrsta autentičnosti stavlja nam ogledalo na ruke, ali ne da bismo sebe pogledali, već da bismo svoj pogled okrenuli ka svetu. Ogledala kao okna na prozoru. 

Jer, reka se mora preći. Reč mora da pronađe svoj dom. Mermer mora da dozove svog vajara. A ja, ja bih da nastavim da koračam Berlinom, jer, jednom kada zaspim, znam da ću izdaleka videti sliku koja tek počinje da liči na mene.

 

Svako dobro,

Jelena

What's your reaction?

Excited
2
Happy
11
In Love
26
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog