Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #5

Draga,

Pitaš me za konkretno, mene, koja u ruke stavljam ćutanje, koja na vatru donosi vetar, koja zaboravlja brojeve, boju kose, imena, ali se nečije senke seća i može da je nacrta u pola noći.

Odgajana u metaforama, imam reči kao alat, kao saveznika, šaptača i slušaoca. Divlje reči kao divlje zveri, ne pokušavam da ih ukrotim razumevanjem ili imenovanjem, već samo sedenjem sa njima. Ali, ovo sedenje je sve samo ne pasivno posmatranje. Ja drhtim pred njima i one to prepoznaju u meni. Tada se menjamo i rastemo i one i ja.

Foto: Jelena Mitić

Pitaš me za konkretno, kao da ne znaš ništa o poverenju. Da bi nam reč prišla, potrebno je da čuje pesmu u nama, pesmu koja ne prestaje da peva, koja se sa pramenova moje kose produžuje na proleće, koja donosi glas onde gde je to revolucija, koja za otiscima svojih stopala ne ostavlja ništa za buduće pesnike.

Pitaš me za konkretno, kao da i sama ne živiš u pesmi.

Ta, psihoanaliza mi je tako bliska srcu upravo jer je nalik životu! Ona teče kao voda, ona se čuje, ona ćuti, ona drhti, ona se duri ali se nikada ne zaustavlja.

Pitaš me za konkretno, kao kakvog iskusnog baštovana. Zar u cveću ima manje poezije nego u krevetu dvoje novih ljubavnika? Ja to ne umem da zaustavim i opišem. Tu vodu. Ovu zemlju u meni. Ja znam da sadim, znam da strpljivo čekam na seme kao na izvor reči. Znam da se nadam, jer su mi ruke umrljane blatom koje gradi tu nadu. Znam da verujem da će reč doći, kao noć na moje sveske. I još jednom, znam da isto ne tražim od drugih. Zato što ni reči ne traže objašnjenje od mene.

Uvek sam bila loša sa interpretacijama ali dobra sa igrom mašte. Toka radnje se ne mogu da setim, ali se živo sećam svojih osećanja prema Mešinome Hasanu ili Šekspirovom Hamletu. I, kao što njih dvojicu nosim u prstima, tako nosim i neke prošle i buduće ljude. Tu su. Nikada ne pišem sama.

Da, treba se davati životu, pamtim to što pišeš. A njemu možemo dati samo ono što u sebi pronadjemo. Za to je potrebna samoća, udaljenost od ljudi, ali ona prirodna, koja dolazi noću, zajedno sa mislima koje se boje konkretnog svetla dana.

Ali to svetlo dana! Zbog čega sam tako ranjiva, pitala sam se dugo. Osetljiva na svetlo, mirise, dodire. Ne znam, sve me to umara, zove me divljina noći! Moje šume, zvezde i tihovanje.

Foto: Jelena Mitić

Ne znam šta je sa mnom i sa istinom, ali kad god je izgovaram postajem jača. Zapravo, kroz ranjivost i istinu znam ko ja jesam. Male pobede za mene jesu potpuni život zaronjen u istinu. I to ne neku izmišljenu, već istinu pronadjenu unutar sebe. Ona je tu sve vreme, kao tihi glas koji sada jasnije čujem, i u koji sam sve više sigurna.

Kada sam prestala da tražim pravdu od sveta, da gonim sebe da budem u pravu, tada mi je prišla istina. Ona postoji samo u odnosima, i dok god sam stajala nasuprot svetu a ne kao deo njega, nisam mogla da vidim ni nju ni sebe.

Više nisam u potrazi za mudrošću ili uvidima koji će da mi osvetle put. Puta nema, za šta će mi onda svetlo? Ono što sada stvaram jeste polovina mosta, polovina intime, deo odnosa u koji ulažem ono što tog dana imam od sebe. A od sebe mogu da imam samo ono što sam u sebe unela kad sam bila nasamo sa sobom.

Tako, pisanje mi donosi ono što je donosio majčin dodir kada sam bila dete, kapacitet da budem sama sa svojom poezijom.

Ostani zdravo,
tvoja Jelena

What's your reaction?

Excited
0
Happy
11
In Love
16
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog