Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #8

Draga,

Sedim u S Bahn-u, linija 42, vozim se ka jugoistoku. Nije ni toplo ni hladno, ali miriše na kišu i hleb pun kvasca. Kolorit mog okruženja – sivozelen. Sunce tek što je zašlo, ali, osećam, nešto u ovoj noći se srami od mene. Još uvek mu ne vidim lice. Otvaram pitanja kao da su vrata voza, a ja kao da znam gde idem.

Foto: Jelena Mitić

Studiram to i to. Nalazim se u gradu koji je vodeći za tu i tu goruću temu. Baviću se time i time. Ni u jednom momentu neću postati računovodja ili vozač skejtborda. Neće mi se čitati knjige epske fantastike. Voleću zelenu uvek. Umeti da prepoznam svaki začin u jelu koje mi se servira.

Da li je sve ovo bio moj izbor? Ako jeste, koliko su moje noge duboko u vodi? Ili je svaki izbor unapred odlučen silama slučajnim i jakim, koje su svoj ples odigrale u detinjstvu?

Mogu li zaista da kažem da je bio moj izbor da dodjem ovde? A da se ovde zadržim? Da li je možda bilo drugog puta?

Rekla si mi da voliš pitanja. Ali, šta radiš sa odgovorima onda kada do njih odrasteš? Gde ih staviš, u koji džep? Je l uvek u istim farmericama? I zašto ne prave suknje sa džepovima? Daj mi smernicu.

Ko je onaj unutar mene koji odlučuje? Tražila si pesmu, ali ćeš od mene noćas dobiti samo pitanja.

Na nogama mi prašina. Da li od ostajanja u istom mestu ili od previše hodanja, to ne znam ni sama da ti kažem.

Toplina koja ostane posle mene neka bude pesma. Spakovaću je u kofer, poslati tebi, znaćeš već šta da radiš sa njom.

Ko je onaj unutar mene koji sve ovo pamti? Ko je onaj unutar mene koji drži tas, ko odredjuje ko sam danas, ko ću postati sutra?

I kako mogu sa tim unutar sebe da stupim u kontakt? Je l odgovara taj neko na pisma, zna li gde se kupuju markice u Berlinu?

Foto: Jelena Mitić

Ko je onaj unutar mene koji nosi vatru, koji polaže reči kao prilog bogovima, koji želi da odobrovolji? Može li da mi kaže odakle donosi osmehe i zašto su uvek prisutni? Ko ako ne ja, sama, u gradu koji nije ničiji.

Otresam prašinu sa sebe kao da je sećanje.

Otišla si na kratko, to znam. Toplina koja ostane kada neko ode može da se izmeri samo ćutanjem. Izmedju ovoga sada i onoga što je bilo.

Vidim sada, ja nisam onaj unutar mene koji zaboravlja. Ali nisam ni onaj unutar mene koji pamti. Ja sam ovaj korak izmedju, prašina na nogama na putu do mene.

Tvoja,

Jelena

What's your reaction?

Excited
0
Happy
4
In Love
10
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog