Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #2

Draga,

Kažeš mi da ne čuješ više muziku. Da si napregla svu svoju snagu da oslušneš suštinu svog bića. U međuvremenu, naučila si igru pantomime, zatim znakovni jezik. I malo španskog nije na odmet. Uzela si boje u svoje ruke i čekaš da se autopejzaž pojavi na platnu. Ali platno ne progovara. Nema šta da kaže.

Zovem te na drugu stranu. Život je onakav kakvim ga titraji naše duše našteluju. Prsti – tvorac. Muzika – ritam našeg života. Potrebno je mnogo vežbanja i strpljivog sedenja u sobi izolovanoj od sveta. Koncentracija na žice. Može neko reći – anksioznost. I ne treba mešati ta dva. Postoje titraji iza upozorenja, iza onoga što smo u mraku naučili da osluškujemo. Postoji tihi glas. Onaj kojeg stavljaju na Listu za sledeću nedelju. Za “Od ponedeljka”. Taj tihi glas je jedino što ne smemo da izdamo. On je ono što postajemo, crvena nit naše sudbine. 

Foto: Jelena Mitić

Lista za sledeću nedelju neka izgleda ovako:

-Nazvati majku bar četiri puta.

-Sedeti pored Špreje bez olovke u ruci.

-Kupiti glinu.

Poslušaj me, možda autopejzaž nikada i ne progovori. Možda te uhvati za ruku i izvede iz sobe. 

Jezik kojim govori taj tihi glas unutar tebe daleko je od jezika koji smo usvojile i prinaučile u svojoj zemlji. I nekada je potrebno da odemo daleko od doma da bismo ovaj jezik doučili. 

Jezik kojim govori ovaj tihi glas može ti na početku zvučati kao strah. Kao neutabani put. Može zvučati i kao prečica. Treba naštelovati uho. Razumela si ga nekad, to sigurno znam. A ono što je postojalo – možda je zaboravljeno, ali nije izgubljeno.

Kada ga oslušneš, znaćeš. Sedećeš, možda baš kao ja, na obali reke Špreje i nećeš moći da veruješ isprva. Više ti neće biti potrebno nijedno “samo”, “ako”, “onda kad”. Ponestaće ti reči i baš tada poezija će došetati do tvojih umornih kapaka. 

Kada naučimo da budemo u tišini onda nama reči prilaze. I onda nema želje.

Znam, Berlin ne bi trebalo da zvuči nimalo budistički. Život je onakav kakvim ga titraji naše duše našteluju. I svaki grad prati ritam tvoje sopstvene muzike. 

Foto: Jelena Mitić

Berlin je onakav kakvim su ga titraji moje duše naštelovali. Tih, miran, poslušan. On je lisica koju sam srela pored Špreje one tople večeri kada sam naišla u isto vreme i na prošlost i na budućnost. On je lisica iz serije Fleabag, uvek prati onoga koga mora da sretne i povede sa sobom.

Volim te, kažem ovom gradu.

Proći će, odgovara.

Slušaj tihi glas, uhvati bar jedan njegov titraj. Slušaj tihi glas, i vremenom, možda i ti sama postaneš – muzika.

 

Voli te,

Jelena

What's your reaction?

Excited
0
Happy
11
In Love
18
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog