Blog

Jelena Mitić – Pisma iz Berlina #4

Draga,

Ako uvećaš sliku, videćeš vesele oči koje su produžetak filma. Ako uvećaš sliku, videćeš krila. Pre toga, pusti našu omiljenu pesmu od D’Angela i čitaj.

Mislim da je ovo prvo pismo koje ti pišem iz Berlina, odnosno, ovo je prvo pismo kako shvatam da ti pišem iz Berlina. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi kao iznenadna misao o davno zagubljenoj omiljenoj majici. Nešto me budi usred noći i pita za tebe.

Foto: Jelena Mitić

Zbog čega su teme mojih pisama opšte i neuhvatljive, pokušavaš da razumeš. Želiš da čuješ kakva su jutra u Berlinu, koje su to teme ovdašnjih razgovora, kada odlazim na spavanje. Pitaš me, kao da me ne poznaješ. Zar postoji nešto što razumem bolje od sopstvenog osećanja? Ovo osećanje je tako važno, da od njega ne vidim ništa drugo.

Nađimo se na pola puta. Sat otkucava devet. Jutro je. Neko se jutros svađao u Berlinu. Gradom plešu svetlo smeđe pahulje opale sa grana topole. Neko se jutros tukao jastucima u Berlinu i nije pospremio za sobom.

Možda se jutros zaista i prepiralo negde severno u Berlinu, ali meni je danas nešto zapelo u grlu. I ne, to nije maca sa grana topole iz Mauer parka. Da jeste, lako bih iskašljala pahulje. Ovo nešto govori drugačijim jezikom, a ja ga još uvek ne razumem u potpunosti. Ovo nešto mi se obraća, kao lik sa filmskog platna, ali, gle čuda, film je sinhronizovan i ja ne razumem ni reč nemačkog.

Foto: Film Wings of Desire

Želiš da znaš koje su teme mojih razgovora ovde. Reći ću ti. Svaki moj pokušaj pričanja pokušaj je da definišem ovu knedlu u grlu. Pokušaj da osvojim ono što ne poznajem, a što me upoznaje sa samom sobom. I tako svaki dan.

Neko se jutros potukao jastucima u Berlinu. Šetam gradom kao da koračam snežnom kuglom, i sa gradom je sve u redu, ali mene, mene je neko promućkao. Neko je u mojoj unutrašnjosti premestio stvari, ispreturao fioke, zaboravio ključeve.

Neko se jutros potukao jastucima u Berlinu i ja sam mu zahvalna. U tom premeštanju, haosu i brlogu, pronašla sam nešto što drugačije ne bih. Pronašla sam tebe, kao staru majicu, izgubljenu pre mnogo godina.

A kada nađemo ono što nam nedostaje, dobijemo krila. Moja je nacrtao on. Danas sam upoznala Vima Vendersa.

Foto: Jelena Mitić

Ti razmišljaš o svom putu kao o nečem prolaznom i da će i on, kao san, proleteti brzo. Čini ti se da moraš da zapišeš taj san što pre, jer inače nećeš moći opet da ga pronađeš, pišeš mi. Dopustiću da ti odgovori lik iz filma.

– Kladim se da Vi znate kako da pronađete ljude.
– Pa, ne nađem ih baš uvek, ali, pre svega – znam da tražim.

Večeras, ništa ne budi nikog, i nema pitanja. Mogu da zaspim mirno.

23:51.
18 stepeni.
Žutokljuna ptica peva u obližnjem parku.
Neko se noćas pomirio sa sobom u Berlinu.

Sanjaj, tako te najbolje pamtim.
Sanjaj, tamo te se najlepše sećam,

Jelena

What's your reaction?

Excited
0
Happy
8
In Love
17
Not Sure
0
Silly
0

You may also like

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in:Blog