By Film „Srećna Nova, Jivu“ – Upoznajte radnike koji proizvode praznik
Svojim novim filmom „Srećna Nova, Jivu“ reditelj Mladen Kovačević vodi nas u grad Jivu na istoku Kine, koji je između ostalog specifičan po tome što u njemu postoji više od šest stotina fabrika za proizvodnju božićnih i novogodišnjih ukrasa. Tako bez šale možemo reći da se u ovom gradu proizvodi praznik za veliki deo sveta.
Šarene kugle posute šljokicama, Deda Mrazove novogodišnje kape, jelkice, zvezdice i svi ostali ukrasi, kojima s takvom euforijom ukrašavamo kuću znajući koliko će nas kasnije mrzeti da ih vraćamo nazad u kutije, proizvode se upravo u Jivu. U filmu Mladena Kovačevića fabrike ukrasa samo su pozadina intimne priče o svakodnevici kineskih radnika.
„Srećna Nova, Jivu“ imaće srpsku premijeru večeras u Velikoj sali Kombank dvorane u Beogradu na otvaranju 17. Festivala evropskog dugometražnog dokumentarnog filma – Sedam veličanstvenih. Premijerno, film je prikazan na filmskom festivalu u Roterdamu, a nešto kasnije nagrađen je Srcem Sarajeva za najbolji dokumentarni film 26. Sarajevo film festivala.
Mladen Kovačević je autor nekoliko uspešnih ostvarenja – „Anplagd“, „Zid smrti i tako to“ i „4 godine u 10 minuta“. Sa njim smo razgovarali o inspiraciji za ovaj film, o životu radnika sa kojima se susreo i o izuzetno zanimljivom gradu Jivu koji se transformisao za samo nekoliko decenija i od jednog od najsiromašnijih ruralnih, postao jedan od najbogatijih modernih gradova u Kini.
Zbog čega Vas je zainteresovao grad Jivu, zbog čega ste odlučili da prikažete deo svakodnevice radnika baš tog grada?
Dok sam razmišljao o tome da bih voleo da snimim film u Kini znao sam da me najviše zanima život radničke klase u savremenoj Kini, i onda sam čuo za Jivu i 600 fabrika koje proizvode novogodišnje i božićne ukrase za skoro ceo svet, i bilo je očigledno da je to okruženje idealno za ovakav film. Sentimentalnost koja je neodvojiva od Nove godine i Božića pomaže nam da fabrike Jivua vidimo kao intimne prostore. Postojala je opasnost da premisa o 600 novogodišnjih fabrika zaliči na jedan od kurioziteta Kine, da deluje senzacionalistički, međutim naš pristup je bio da pravimo intiman film, da ponudimo što direktnije iskustvo jednog dela Kine, kao da je gledalac otišao u posetu nekom bliskom ko radi u fabrikama Jivua.
Mladen Kovačević
Kako Vaši junaci doživljavaju fabrike u kojima rade? Bilo Vam je važno da zabeležite njihove intimne priče…
Nema razloga za mistifikaciju, oni su u tim fabrikama da bi zaradili, tu su jer su plate u Jivuu porasle nekoliko stotina procenata za par godina. Istovremeno, te fabrike jesu kao nekakva surogat domaćinstva, u fabričkim spavaonicama žive cele porodice koje su došle iz najudaljenijih delova Kine, tu se upoznaju i zaljubljuju, započinju se brakovi, rastu deca, u tim fabrikama rade najbolji prijatelji. Postoji bliskost koja prevazilazi radnu atmosferu. Težište filma je na njihovim intimnim pričama, zato što su to teme koje dominiraju tim prostorima, i njihovim životima. Na neki način ovakve intimne teme omogućuju nam da prikažemo jedan svet iz ličnog ugla likova u filmu.
Za nas su ukrasi simbol praznika, blagostanja, porodične atmosfere, a za radnike koje upoznajemo oni su posao, često isrpljujuć i naporan. Koliko Vam je bio zanimljiv taj kontrast?
Na prvi pogled jeste intrigantno to što oni proizvode praznik koji njima ništa ne znači, ali takav kontrast možemo da pronađemo u mnogim poslovima. Za one koji rade, posebno u masovnoj proizvodnji, proizvod nema emotivnu ili neku drugu vrednost kakvu ima za konzumenta, to važi i za pekara, i za radnika u fabrici čokolade, ili mobilnih telefona. Proizvodi koji nastaju u fabrikama Jivua direktnije su ispunjeni simbolizmom nego neki drugi proizvodi, što pojačava našu empatiju prema ljudima koji ih prave, i u tom smislu manje je bitan kontrast između toga kako oni vide novogodišnje ukrase i kako ih mi vidimo, nego što to pokreće našu zainteresovanost da im se približimo, da ih upoznamo. Ta empatija na indirektan način skreće pažnju na kompleksnost položaja radničke klase u kapitalističkom potrošačkom društvu. Ne u smislu da bi trebalo da prestanemo da kupujemo, to nije nešto što bi bilo koji radnik želeo, već da radnika treba da poštujemo, da osetimo tu dodatnu emociju kada pogledamo kapu Deda Mraza, ili šarenu kuglu, svesni da iza njih stoji čovek, koji u slučaju fabrika u Jivuu, taj proizvod uglavnom pravi ručno.
Ono što su za nas ukrasi, za njih su crvene lampe, vatrometi i sve ostalo što će oterati čudovište Nian, po legendi. Kakav je odnos ljudi koje ste imali priliku da upoznate prema kineskoj Novoj godini i kako izgleda život u Jivu tokom tog praznika?
Većina radnika u Jivuu su radnici migranti, i tokom praznika za Kinesku novu godinu, oni odlaze kući. Nekima je Jivu postao dom, ali čak i oni rado odlaze u rodne gradove da posete familiju. Sem mlađe generacije koja bi radije iskoristila praznike za provod sa prijateljima. Ali to je svakako najveći kineski praznik, pravi se pauza u proizvodnji od nekoliko nedelja, i period je kome se Kinezi najviše raduju. Nisam bio u Jivuu za vreme njihove Nove godina, sigurno se i tamo slavi, ali većina radnika za vreme novogodišnjih praznika nije u Jivuu.
Koliko je želja za uspehom i sticanjem bogatstva koja je prisutna kod Vaših junaka karakteristična za stanovnike ovog grada i savremenu Kinu?
Teško mi je da pričam o savremenoj Kini u celini, ali stiče se utisak da je tako. Mogućnosti su velike, i u gradovima kao što je Jivu, možete da vidite više maseratija, ili ferarija, nego u mnogo bogatijim zemljama od Kine. Kažu da je Kina sada kao Amerika 70-ih, samo na steroidima. Kina je postala i najveće tržište, industrija usluga je sve veća. I jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju vlasnici fabrika u Jivuu, i pored relativno visokih plata radnika, jeste nedostatak radne snage. Posebno mlađa generacija je sve manje spremna da provede život radeći u fabrici, svi bi da budu preduzetnici, da se obogate. Nekada se pričalo o američkom snu, sada se priča o kineskom, ali ipak, za većinu je to samo opasna zabluda, jer surova realnost je da višak njihovog teškog rada, u fabrikama ili na nekom drugom mestu, samo uvećava bogatstvo malog broja ljudi.
Kakvu recepciju filma očekujete u našoj zemlji?
Ideja je da film ponudi publici što direktniji doživljaj jednog dela Kine, života fabričkih radnika i njihovih porodica, na sličan način kao da su na kratko bili u Kini. Nadam se da će imati takav utisak.
Kojim projektima ste posvećeni sada? Radili ste na filmu o epidemiji variole vere u Jugoslaviji, u kojoj je fazi film?
Film se zove “Još jedno proleće”, i montaža je skoro završena. Epidemija variole u Jugoslaviji ostala je zapamćena i zapisana kao jedno od najuzbudljivijih i najstrašnijih poglavlja u priči o eradikaciji variole, ne samo zbog skoro trilerovskog zapleta, ili toga što je to bila poslednja epidemija variole u Evropi, već i zbog efikasnosti kojom se tadašnja država izborila sa epidemijom. Virus variole odneo je najviše života u istoriji čovečanstva, a samo u 20. veku od variole je umrlo skoro 500 miliona ljudi. Ceo svet ujedinio se iza nauke u borbi sa variolom, i to je do sada jedini virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Na neki način ovo je moj prvi film sa vrlo konkretnom agendom koja je nadam se očigledna.
