By Miloš Petrović Trojpec: Gluma mi je dala svrhu
Iz nedelje u nedelju trudimo se da ispratimo sve što nam Beogradsko dramsko pozorište nudi, a to je veliki broj novih predstava čija premijerna izvođenja se nižu takvom brzinom da premijeru imamo svake ili svake druge nedelje.
Jedan od glumaca koji je deo fenomenalne, mlade glumačke ekipe teatra, koja u svaku predstavu unosi novu energiju, je Miloš Petrović Trojpec. Razgovarali smo sa njim o predstavama „Baal“, po tekstu Bertolta Brehta u režiji Diega De Brea, i „Tiho teče Misisipi“, po romanu Vladimira Tabaševića u režiji Ivice Buljana, u kojima je ostvario značajne uloge. Miloš je završio glumu na Akademiji lepih umetnosti u klasi Nebojše Bradića, a šira publika ga najviše zna po ulogama u „Južnom vetru“, „Senkama nad Balkanom“, „Žigosanima u reketu“, „Klanu“ i drugim serijama i filmovima. U ovom intervjuu u središtu pažnje je njegov rad u pozorištu, za koje kaže da je njegova velika ljubav.
Foto: Maja Milić
Učestvuješ u nekoj vrsti renesanse Beogradskog dramskog pozorišta, koliko ti je drago što si deo toga?
Presrećan sam zbog toga. Ja sam u Beogradskom dramskom pozorištu od 2014. godine, od predstave „Kad su cvetale tikve“. Prošle godine sam ušao u ansambl ovog teatra i tih osam godina sam znao da će se ovo desiti i čekao ovo. Nisam mogao nikada ni da pretpostavim da ću biti deo projekta Juga Radivojevića koji je okupio mlade glumce, uposlio ih i dao im zadatke. Pritom se razvoj Beogradskog dramskog dešava na više nivoa, što estetski, što repertoarski. Visoke lestvice su nam postavljene, na nama je da to sada ispratimo, a Jug je očigledno verovao u nas i dao nam je veliki zadatak. Nije uvek lako, ali pozorište je život, a život je borba. Na momente me umor savlada, ali onda odem kući i shvatim čega sam deo i koliko dugo sam to čekao svim srcem. I zato ne smem da pokleknem.
Gledali smo te na filmovima i u serijama, ali i sam si već otkrivo da je pozorište tvoja velika ljubav. Da li si se i kroz najnoviji projekat, predstavu „Baal“, dodatno zaljubio u pozorište?
Breht je krajnost, realizam. Meni je možda najveći utisak rad sa rediteljem Diegom De Brea, s kojim smo se pronašli i povezali jako brzo. Mislim da je mnogo bitno što je takav čovek radio ovaj tekst. Nisam ga znao ranije, ali mislim da je on najbolje mogao da izvuče iz nas ono što je potrebno za ovu predstavu i što je potrebno da ljudi koji dođu vide.
A šta ćemo zapravo videti, kakvu ste predstavu napravili?
Još uvek je stvaramo. To što zovemo premijera to je samo tačka dokle smo stigli. Iako više neće biti proba, predstava nastavlja da živi kroz nas glumce koji to igramo i zato je meni pozorište velika ljubav. Ono nije konačno, ono se uvek razvija. Može da napreduje, može da nazaduje, ako mu nisi posvećen. Mnogo više verujem pozorištu nego snimanjima. Koliko god je snimanje lepo i finalni proizvod fenomenalan, ovo je mnogo istinitije, iskrenije.
U pozorištu si se pomerio od lika „opasnog momka“ kojeg si uglavnom igrao na filmu i u serijama. Da li je u ovoj predstavi bilo prostora za osvajanje drugačijih likova?
Imao sam i pre ove predstave istupa, ne računajući „Kad su cvetale tikve“, tu sam negde bliže karakteru koji uglavnom glumim na serijama i filmovima. Ali sam igrao i u predstavama „Draga Jelena“ i „Pomorandže za zbogom“, koje odstupaju od toga što sam snimao. Generalno mi je do sada pozorište dalo mnogo više prostora da otplovim u druge karaktere i druge likove.
Gde si „otplovio“ ovoga puta, u predstavi „Baal“?
Ovo je Diegova kreacija. Iskoristio je i ono što sam snimao, ali nekako to transformisao na sceni u nešto što nikad nisam radio. Reći ću samo da dobar deo predstave igram na štiklama. To je opravdano i scenski i iz lika, da nije, sigurno bih imao neki otpor prema tome. Ali kad imate takvog čoveka kao što je Diego, apsolutno poverujete u to i reši vam sve blokade, sve unutrašnje borbe. Glumački posao je zahtevan jer kopamo po sebi, nešto nam se i ne sviđa, pa bismo nešto možda drugačije, ali konstantno moramo da razmišljamo o većoj slici i da poništavamo svoj ego, kako bismo uradili ono što je najbolje za predstavu.
Kažeš u „Baal“-u jednim delom igraš na štiklama, a u predstavi „Tiho teče Misisipi“ igraš u kaubojkama. Tumačiš lik oca, Romana, ali ovde zaista nema glavnih likova, već svi zajedno nosite predstavu. Kako je to izgledalo?
To je prava ansambl predstava. Ivica Buljan je takođe veoma interesantan reditelj. U poslednja tri meseca imao sam dve škole glume, potpuno različite, i od svake je moglo mnogo da se nauči. Kad se odlučivalo ko će šta da igra meni je zapao otac, Romano, koji je i po priči veoma bitan lik, ali zaista nema glavnih likova. Branka Katić nam se priključila i donela neku novu energiju i pomogla nam je dosta samim svojim prisustvom, jer sem što je ljudska veličina i ona je i glumačka veličina kao što svi znamo. Predstava je stihijska, nije klasičan teatar, više liči na performans.
Koliko su bili zanimljivi i izazovni ti izlasci sa scene u publiku? Dosta toga se dešava van scene, možemo čak i da kupimo krofne od Vesne Čipčić.
Predstava definitivno nema neku klasičnu strukturu na koju su svi navikli. Zamišljena je kao otvorena generalna proba, tako će uvek biti. Ta energija je neverovatna, onaj koji gleda nije siguran da li je to lik koji igram ili kažem nešto privatno. Imao sam dosta dilema, da li to treba tako, ali zapravo se ispostavi na kraju da su sve te sumnje uvek nešto što preuveličamo, da uvek sebi dajemo veće breme umesto da sačekamo momenat i uradimo najbolje što možemo.
Foto: Dragana Udovičić
Šta je tebi gluma donela u životu?
Ja sam beogradsko dete, celo moje odrastanje ne bi navelo na to da ću se ikad baviti glumom, niko od mojih prijatelja iz detinjstva to nikad ne bi rekao. Negde je gluma mene našla više nego ja nju. Ja sam joj dao jednu šansu, odmah nakon što sam završio srednju školu i na sreću sam upisao glumu kod Nebojše Bradića. Pitanje je da li bih ikad više u životu probao ili bi me život odneo na neku drugu stranu.
Meni je donela oslobađanje, zadovoljenje i smirenje mog duha. Zapravo tu zadovoljavam sve što sam do tada, pre nego što sam znao za glumu i bavio se njome, zadovoljavao na ulici i u odnosu sa ljudima. Nisam prepoznavao da zapravo gluma mene zadovoljava, a ne adrenalin. A život se ne snima, zna da ide do kraja. Nema rez i stop i „ok hajde da vratimo scenu“. Zbog toga sam imao dosta graničnih situacija u životu, ali upravo iz glume. Uvek sam glumio neke karaktere. Zapravo mi se oni sada vraćaju na snimanjima, ali kako sazrevam i kao čovek i kao glumac to se menja. Još jedna važna stvar, gluma mi je donela i kolege, branšu, da nisam neko ko je nesvrstan. Osećam da sam ovde da bih se bavio glumom, to mi je dalo svrhu. Donela mi je svrhu.
