Intervju

Milica Tomović: Devedesetima nalikuje ono što živimo sada

April 12, 2021427 views0

Debitantski dugometražni igrani film „Kelti“ rediteljke Milice Tomović, premijerno je prikazan u okviru online formata 71. Berlinskog filmskog festivala, nakon čega su usledile pozitivne kritike stranih kritičara.

Za Milicu Tomović svetski festivali nisu nepoznanica. Njen kratkometražni film „Tranzicija“ (2016) prikazan je na festivalima u Torontu, Lokarnu, Kotbusu, na Kipru. Zapažena je i njena režija segmenta „Diplomiranje“ u okviru omnibusa „Oktobar“ (2011), a bila je i deo rediteljske ekipe popularne serije „Jutro će promeniti sve“ (2018).

„Kelti“ su porodična drama sa elementima komedije, smeštena u devedesete godine prošlog veka. Radnja filma se odvija u stanu gde roditelji pripremaju osmi rođendan svoje ćerke, a na zabavu dolaze njeni drugari, porodični prijatelji i starija rodbina. Kroz tri različite generacije autorka filma želela je da prikaže nestajanje jedne zemlje i gubitak identiteta.

O filmu čiji je značaj prepoznat na jednom od najprestižnijih filmskih festivala, o mračnim devedesetim i načinu njihovog prihvatanja, kao i potrebi za izgradnjom novog identiteta, razgovarali smo sa rediteljkom Milicom Tomović.

Uvek je zanimljivo da nam autor otkrije zašto je krenuo u realizaciju određenog projekta. Šta je u slučaju „Kelta“ bilo presudno, da li je postojala neka određena situacija ili ideja?

Prvo je bila ideja vezano za budžet, ja sam krenula s tim da neću moći da radim neki da kažem „normalnobudžetni“ film, pa sam odlučila da napravim niskobudžetni. Ono što me zanimalo je da radim sa ansamblom glumaca, to je bila inicijalna ideja. Onda sam počela da razmišljam kako bi to moglo da se desi i postavka dečijeg rođendana se desila i to da se s jedne strane bavimo time šta se dešava kod dece, s druge strane šta se dešava sa tim roditeljima i njihovim prijateljima koji su se tu okupili u drugoj prostoriji. Onda sam počela da razvijam dalje film.

Radnja filma je smeštena u devedesete godine prošlog veka, godine koje su značile preokret u životu mnogih ljudi. Na koji način su one uticale na junake ovog filma?

Uticale su tako što im se svakodnevica ekstremno promenila u jednom trenutku. Od neke ušuškanosti i budućnosti koju su mogli da vide su se našli u poziciji da su naglo osiromašili, da su izgubili poslove i da sad treba da se snalaze. Naravno i druge njihove životne strukture su počele da pate, na primer neki su se uselili kod svojih tašti i onda je svima život počeo naglo da se menja u tom smislu.

U filmu su prikazane tri generacije. Kako je koja doživela devedesete godine?

Što se tiče najmlađe generacije, mislim da, s obzirom na to da tom vremenu pripadam i ja i time se i bavim, mislim da ta nesvesnost kad si dete šta se dešava oko tebe je prilično rasterećena od toga da ne osećaš da ti standard naglo opada, ali si svestan političke situacije, svestan si neke promene i vidiš da su tvoji roditelji u nekom rastrojstvu i da im ne prija. S druge strane, detinjstvo je detinjstvo, ti si sad u nekim otkrivanjima drugih doživljaja, svetova, odnosa i učiš se nekim drugim stvarima. Za njih je, ja se nadam, prošlo rasterećeno, dok je na roditelje to imalo prilično veliki uticaj. Treća generacija koja se tiče baba i deda koji su bili svedoci ili su učestvovali u Drugom svetskom ratu, mislim da su svedočili da se istorija konstantno ponavlja i da ne postoji nešto što je mir i lagodan život, nego je konstantno uzburkan.

Da li to znači da svake godine mogu biti najbolje godine, u zavisnosti iz koje perspektive ih posmatraš?

Apsolutno. Mislim da ono što svi treba da naučimo, a to je sad naročiti bitno u ovoj situaciji u kojoj smo svi, da ovo sada što imamo to je to i da ne možemo da razmišljamo deset koraka unapred, da nekako iskoristiš to što ti se dalo. Jeste, nekad će biti to najgori period, ali to je taj kad imaš te godine i šta uradiš sada, ne možeš ga prespavati ne možeš uvesti policijski čas i nadati se da kad se završi da će se završiti sve, nego da naučiš da živiš sa tim.

Želeli ste da stvorite zabavan, ujedno i nostalgičan film u kom vlada lepa atmosfera. Zašto ste odabrali takav pristup kada govorite o jednom za mnoge mračnom periodu?

Kad sam pisala to 2018. godine, shvatila sam to da devedesete užasno nalikuju ovome što živimo sada, u smislu sistema u kojem se nalazimo, neke diktature, da smo izgubili dostojanstvo, da rečnik koji se koristi u medijskom prostoru je postao prost i na neki način tera da se gubi ljudskost, pristojnost među ljudima. Onda sam htela da se prisetim zašto se i u tom smislu dešava ta repeticija. Kako smo dozvolili sebi da završimo tamo gde su bili naši roditelji, kako nešto nismo naučili iz tuđih grešaka, ali valjda je to nemoguće i moraš da ih ponavljaš.

Zajedno sa zemljom, mnogi ljudi su tada izgubili svoje identitete, što je važna tema ovog filma. Do kojih zaključaka o pitanju identiteta ste Vi došli tokom rada na ovom filmu?

Nema tu zaključaka, mislim da samo nudimo različite opcije od političkih, socijalnih, seksualnih identiteta. Ono što sam želela za svoje likove je da izaberu taj neki novi koji ne moraju da pravdaju.

Gde oni pronalaze svoj izgubljeni identitet?

Ne pronalaze ga nego odlučuju da se ne definišu sa prošlim zato što Jugoslavija više ne postoji, a ne žele da se definišu sa onim što je ostalo kao opcija i onda su odlučili da izgrade nov koji će moći sami sa sobom da nose, da se bude sa njim i da im bude u redu. Čak i kad ponekad sebe ne podnose.

Kada će u Srbiji biti premijera filma?

Ja se nadam da će biti na Festivalu autorskog filma.

Da li trenutno radite na još nekom projektu, pripremate li nešto novo?

Trenutno radim na seriji koja se zove „Blok 27“, produkcija je Firefly, izvršna produkcija je Baš Čelik. Ivan Knežević je autor serije, a koreditelj sa kojim radim je Momir Milošević, to je jedan vrlo talentovan momak koji je poznat po svojim horor ostvarenjima, od kratkih filmova do dugometražnog. Prilično se radujem. Nemam veze sa horor žanrom i ubrzano ga učim, strašno je i uzbudljivo u isto vreme.

Film se bavi tinejdžerima. Imamo glavnu četvorku mladih glumaca tinejdžera koji imaju između trinaest i petnaest godina i svi su fantastični, iskreno. Svaki dan imamo probe i jako sam uzbuđena zbog toga.