Isidora Simijonović: Živeti danas znači biti heroj

Predstava „Cement Beograd“ reditelja Sebastijana Horvata osvojila je Grand Prix „Mira Trailović“ za najbolju predstavu u celini na ovogodišnjem Bitef festivalu. Nagradu je ravnopravno podelila sa predstavom „Opčinio sam te“ iranskog koreografa Ehsana Hemata.

„Cement Beograd“ je završni deo trilogije inpirisane „Cementom“ Hajnera Milera. I dok se prva dva dela koja je Horvat postavio u Zagrebu i Ljubljani više oslanjaju na Milerov tekst, za treću, beogradsku predstavu, dramaturg Milan Ramšak Marković napisao je novi, originalni komad. Radnja se odvija u Beogradu, u sadašnjem trenutku, a predstava postavlja pitanje šta znači biti heroj danas.

Reditelj Sebastijan Horvat formira dva stilski potpuno različita dela predstave. Intenzivan i energičan prvi deo u kojem mladi glumci plešu i uzvikuju parole o slobodi i revoluciji u potpunoj je suprotnosti sa drugim delom u kojem scenu ispunjava učmala i teška svakodnevica ostarelog bračnog para, Sonje i Miloša, koje tumače Milena Zupančić i Miodrag Miki Krstović. Oni su oličenje svega što je ostalo od prvobitnog poleta i entuzijazma, prikaz izneverenih očekivanja i neostvarenih sloboda. Zbog čega su oni ipak pravi heroji, otkriva nam glumica Isidora Simijonović koja je deo glumačke ekipe.

Koji je zatadak mladih glumaca u prvom delu predstave?

Naš zadatak je da ponudimo jednu utopiju, energičnu, snažnu i uverljivu utopiju u kojoj deluje da ta grupa ljudi sa scene ime dovoljno snage i zajedništva da menja svet. Mi smo idealni heroji, kakve svaki čovek zamišlja. U drugom delu predstave su Miki i Milena koji su stvarni heroji današnjice. Mislim da je Sebastijan hteo da pošalje poruku da je danas živeti jednako biti heroj. Ako i u starijem životnom dobu uspevaš da opstaneš u ovom sistemu, u Beogradu ili bilo gde u svetu, to je dovoljno da budeš heroj. Na početku, mi smo mladi ljudi koji još uvek imaju ideale i ideju da mogu da promene krucijalne stvari. Sebastijan je postavio pitanje da li je to moguće ili ne.

Da li se danas isplati biti idealista, kuda nas vodi taj idealizam?

Mislim da može makar da bude ideja vodilja u našem sopstvenom životu, da nam osvetljava put, a samim tim i svima drugima sa kojima se naši putevi ukrštaju. To je veoma važno. Mislim da je tako lepše živeti sopstveni život. Ipak, da bi došlo do neke opšte promene neophodan je niz pojedinačnih promena, ali svaki mali korak ka boljem je velika stvar.

Predstava govori i o revoluciji, koliko nam je revolucija potrebna danas?

Veoma! Meni je u ovom procesu bilo izuzetno zanimljivo to što smo spoznali koliko zajedništvo počiva na jednostavnim principima. Dovoljno je samo da ih se svi pridržavaju, da poštuju individualnost druge osobe i da u isto vreme poštuju grupu i njena pravila koja ne smeju nikoga da ugrožavaju. Po tim principima smo pravili scene. Ni u jednom trenutku nije važniji pojedinac od grupe ili od onoga što hoćemo da kažemo, ali u isto vreme svako od nas ima trenutak u kojem se izdvoji, a grupa ga podrži. Kada završi solo svako od nas se ponovo vraća u grupu. Trudili smo se da postignemo jednakost i u glumačkom izrazu, da stvarno budemo kolektivni lik koji je kao jedno telo i koji snagu crpi iz zajedništva. Ono je pokretač našeg delovanja na sceni.

Da li predstava na neki način govori o bivšoj Jugoslaviji i njenim izneverenim idejama?

Dotiče se principa komunizma, u smislu te jednakosti, deljenja, toga da je važnije da svi imaju nešto nego da neko ima sve. Ali veza postiji samo u tom smislu.

Danas se u različitim umetničkim formama često vraćamo toj temi. Zbog čega postoji potreba da se preispituje stari sistem?

To očigledno jeste pokazatelj da nam nešto u sadašnjem sistemu duboko ne odgovara. Mislim da ne postoji čovek koji ne primećuje da nešto u kapitalizmu ne valja, a ne valja mnogo toga. Upravo u tom sistemu gde se ljudi osećaju izrabljeno, potrošeno i zarobljeno, svi hoćemo mnogo a nikako da nešto postignemo. Odatle potreba za preispitivanjem, potreba za pitanjem koliko još možemo da izdržimo da živimo ovako?

Deo predstave su i plesne improvizacije, koliko su one bitne i kako ste se u tome snašli?

One su veoma bitne u našem prvom delu predstave. Koreografkinja Ana Dubljević nas je naučila važnim veštinama, plesačkim alatima koje smo usvojili tako da zaista uspevamo da improvizujemo i proizvodimo plesne kompozicije na licu mesta. Neke deonice su čista improvizacija i nikada neće biti iste. Menjaju se u skladu sa našom trenutnom inspiracijom i to je vrlo uzbudljivo.

Predstava „Cement Beograd“ premijerno je izvedena 12. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu. Na sceni tog teatra krajem novembra biće organizovan Cement fest u okviru kojeg će publika imati priliku da pogleda sve delove trilogije. Cement u produkciji Zagrebačkog kazališta mladih zakazan je za 25. novembar, 27. novembra predstavu će izvesti Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane, a dan kasnije 28.11. biće izveden i „Cement Beograd“. Nakon tog izvođenja ekipi će biti uručena nagrada za najbolju predstavu Bitef festivala.

 

Naslovna fotografija: Dragana Udovičić